Амерички студент Ото Вармбир, којег су 2015. власти Северне Кореје ухапсиле зато што је са зида хотела у Пјонгјангу, где се налазио на студијском путовању, скинуо пропагандни постер и осудиле га на 15 година принудног рада, преминуо је почетком јуна, дана када је ослобођен.
Откако је осуђен, о Вармбиру се није знало ништа. Тек недељу дана пре него што је ослобођен, његови родитељи обавештени су да је у коми од средине 2016.
Недуго потом, Северна Кореја је 4. јула, на дан када Америка уз роштиљ и ватромет слави Дан независности, извршила успешну пробу своје прве интерконтиненталне балистичке нуклеарне ракете.
У америчкој јавности, овакав развој догађаја схваћен је као намерно бацање рукавице у лице Америци и администрацији председника Доналда Трампа. То је и понукало аналитичаре и тинк тенкове да се озбиљније позабаве оним што се дешава на Корејском полуострву, подељеном у рату педесетих година прошлог века, рату који до данас није формално окончан.
Један од најважнијих и најугледнијих института који се баве изучавањем међународних односа јесте вашингтонски „Брукингс институт”. Његови аналитичари Џонатан Полак и Еванс Ревере у последње две недеље објавили су серију анализа које се баве питањем односа администрације Доналда Трампа према Северној Кореји и режиму Ким Џонг Уна.
У почетку је Трамп убеђивао америчку јавност, пишу Полак и Ревере, да се никада неће догодити да Северна Кореја лансира интерконтиненталну балистичку нуклеарну ракету. То се ипак догодило и Северна Кореја сада поседује оружје дугог домета, које може да досегне америчку територију (Аљаску и нека острва у архипелагу Хаваја).
Према мишљењу ових аналитичара, Америка има, како кажу, „пет основних страхова“ од могућег развоја догађаја. Први је тај да је Ким Џонг Ун неспособан за рационално расуђивање и да се стога не може обуздати.
Други је да ће поседовање ракета дугог домета омогућити Киму да раздвоји Америку и њене регионалне савезнике, Јапан и Јужну Кореју. Трећи, који је последица другог, јесте да ракете дугог домета у поседу Северне Кореје могу да подрију поверење Јапана и Јужне Кореје у америчке гаранције за одвраћање. То би, у крајњем случају, довело до тога да би амерички савезници почели сопствене нуклеарне програме, чинећи на тај начин, како кажу Полак и Ревере, непоправљиву штету режиму непролиферације и регионалном безбедносном поретку.
Четврти страх односи се на чињеницу да Кимов режим, који је у сталној потрази за новцем, може да се укључи у нелегални извоз нуклеарне технологије и материјала другим земљама, организацијама и особама који намеравају да развију тајне нуклеарне програме. Пети страх односи се на могућност да, како кажу, пукотине и рањивости севернокорејског система могу да угрозе централну контролу нуклеарних снага Пјонгјанга, што може да доведе до непредвидљивих последица.
У почетку, када је Ким Џонг Ун у новогодишњој честитки најавио пробу ракете дугог домета, Трамп није веровао да ће се то догодити, што је и јавно објавио.
Касније је покушао да проблем реши војном претњом. Такав приступ само је унервозио америчке пријатеље и савезнике, пишу Полак и Ревере, док је Пјонгјанг био уверен да Трамп блефира и вероватно био мотивисан да убрза припреме за пробу.
Тада се америчка администрација пребацила, како кажу аналитичари, на уравнотеженији приступ описан терминима „максималног притиска и ангажмана“.
Овај приступ комбинује тешку реторику, пооштравање санкција и спремност за преговоре. Да се одлучи на овакав курс, пресудило је је убеђење, пишу аналитичари, да би само јаче и свеобухватније мере, примењене у сарадњи са савезницима и партнерима, могле да убеде севернокорејског лидера да одустане од нуклеарног програма и да све то мора буде увезано са дипломатским напорима.
Како, међутим, постићи циљ када је Америка изгубила много од свог лидерства, питају се аналитичари. Одустајање од Транспацифичког трговинског споразума и Париског споразума о клими, као и Трампова критика лидера земаља које су давнашњи амерички савезници, подрили су ефективност америчке дипломатије, пишу Полак и Ревере.
Пред америком су два пута, сматрају ови аналитичари. Први је да, уколико Ким покаже непредвидљивост у свом понашању, Америка свргне режим у Пјонгјангу. Међутим, недавно искуство Америке у променама режима не улива поверење, кажу они.
Као много бољи пут Полак и Ревере наводе „тиху сарадњу“ САД, Кине, Јужне Кореје и Русије на налажењу решења за, како кажу, алтернативну будућност за Корејско полуострво, које би довело до поновног уједињења Кореје под Сеулом, олабавило кинеске безбедносне недоумице и довело до денуклеаризације полуострва.
Без обзира на крајњи правац америчке политике, најновија јужнокорејска проба ракете дугог домета подигла је улоге на Далеком истоку. Она наглашава непосредну претњу миру и стабилности. Стога је потребно озбиљно размислити о окончању нуклеарних амбиција Северне Кореје и стварању новог поретка у региону, закључују Полак и Ревере.
