Суштински гледано, ово суђење се може посматрати кроз два кључна аспекта — политички и медијски. Примарни аспект суђења свакако је политички, па се стога укупан случај без зазора може сматрати класичним политичким процесом. И то политичким у огољеном значењу те ријечи, јер не само да се у поступку дословно суди једној опозиционој партији и њеним првацима, већ се у бити овог процеса суштински суди и једној политици.
У том погледу, чак и сама оптужница врви од политичких мишљења, квалификација и ставова попут оних да је главни циљ оптужених био спречавање уласка Црне Горе у НАТО.
Али ваљда тако обично и бива… Када је представа очигледно унапријед режирана и монтирана, онда и нема превише смисла анализирати саме доказе, одлуке суда, динамику процеса… Остаје само констатација да је суђење за државни удар у Црној Гори политичко суђење, у којем су главне стране у парници очигледно владајући ДПС са једне и опозициони Демократски фронт са друге стране. При чему партија на власти свакодневно користи све државне механизме (јавне и тајне) које има на располагању да изврши притисак и дисциплинује свог политичког опонента.
Тешко да би се у супротном икако другачије могла објаснити апсурдна одлука суда, након што је нпр. специјално тужилаштво јавно на свом сајту објавило прислушкиване транскрипте разговора и кореспонденције адвоката одбране да „нема података да је било ко од бранилаца био под мјерама надзора“.
Дубиоза, дакако, има на сваком кораку, а једна од комичних десила се и на уводном претресу, када је судија Мугоша, прозивајући адвокате и браниоце оптужених, међу њима прозвала и имена бранилаца извјесне господе Попов и Шишмаков — мистериозних Руса за које нико ни до данас са сигурношћу не може тврдити да ли су заиста стварни.
Био би посве бесмислен и узалудан посао бавити се свим нелогичностима и контроверзама са судског рочишта. Утолико прије треба нагласити и онај други, једнако важан аспект укупне приче — медијски. Заправо, одсудна битка у афери „државни удар“ нити се води, нити ће бити вођена каквим правним средствима, на рочиштима или на суду. Одсудна битка — за публику и јавно мњење, води се, и биће пресудно вођена у медијима — на порталима, у новинама и на телевизијама…
И то је постало јасно већ од првог појављивања на телевизији главног специјалног тужиоца Миливоја Катнића још у октобру прошле године, који је тада неубједљиво започео медијску кампању доказивања државног удара. То јасно разумију и у опозиционом Демократском фронту у којем су, лишени свих илузија о фер и праведном суђењу, већ мјесецима у акцији медијског разобличавања и деконструкције ове афере.
Као резултат вишемјесечне медијске туче, јавни простор у Црној Гори данас је у потпуности запрљан и контаминиран без икакве елементарне пристојности и правила. Док на површину свакодневно испливавају најцрње оптужбе, инсинуације, подметања, као и фантастичне конструкције потекле од стране разноразних опскурних медијских кухиња, а засигурно и тајних служби.
У општој „медијској кланици“ има заиста мало оних који су спремни да повјерују у верзију догађаја које намеће специјално тужилаштво. То је нарочито изражено након што су из Демократског фронта ефектном медијском кампањом и презентованим доказима практично у потпуности компромитовали и разобличили све главне свједоке на којима је тужилаштво темељило овај случај, док се може рећи да је и углед Главног специјалног тужиоца поприлично уздрман.
У међувремену, изгледа да људима из црногорског Специјалног државног тужилаштва очигледно не престају да се привиђају агенти руског ФСБ-а, па је медијски рат свој посљедњи наставак имао управо јуче, када су — а како би друго него путем кредибилних „неименованих извора“, преко водећих црногорских медија саопштили гомилу збуњујућих података и констатација потпуно ирелевантних за стварно утврђивање истине о „државном удару“.
Поменути „неименовани извор“ наводи да су из Специјалног тужилаштва истрагом наводно дошли до доказа да је извјесни Ананије Никић, такође оптужен да је умијешан у државни удар, већ „четврт вијека“ из Црне Горе шпијунирао за Русе, што читавој причи даје додатну димензију надреалности. Мора да је годинама Русима одавао тајне о црногорском „нуклеарном и космичком програму“.
