Филм је, можда, најсвеобухватнија уметност, јер у себи обједињава слику, музику и књижевност, али филм је, хтео не хтео, и моћан медиј и пропагандно средство.
Америка није највећи произвођач филмова (то је Индија, а ни Кина не заостаје), али је зато најмоћнији. Политичке поруке које су слате кроз америчке филмове један су од стубова америчке „меке моћи“, којом је она ширила своју културу, своје вредности, свој начин живота…
Холивудска индустрија упорно покушава да производи филмове по старој матрици. Некада умеју и да засене инвентивношћу, као што су то урадили у последњем наставку саге о Бриџит Џонс. Ту се кроз причу провлачи, готово неприметно, антируски политички став. Марк Дарси, Бриџетина љубав, брани групу руских панкерки које неодољиво подсећају на Пуси рајот.
Међутим, филм „Мафијашки телохранитељ“ (превод на српски је крајње нејасан, јер филм се у оригиналу зове „The Hitman‘s Bodyguard“, што би требало превести као „Телохранитељ плаћеног убице“, и у њему нема мафијаша) покушај је да се од нечега што би требало да буде акциона комедија, направи пропагандни памфлет у славу „западних вредности“ спровођења међународне правде над ратним злочинцима из Источне Европе.
Пажњу гледалаца требало би да привуче прворазредна глумачка подела (Рајан Рејндолс, Семјуел Л. Џексон, Гери Олдмен и Селма Хајек), пуно акције, смешних сцена и јурњаве аутомобилима и чамцима по улицама и каналима Амстердама. Модернизовани вестерн, рекли бисмо.
Радња заиста наликује вестернима. Некада елитни телохранитељ (Рајан Рејндолс), који је изгубио углед, добија задатак да из енглеског затвора пребаци плаћеног убицу (Семјуел Л. Џексон) у Међународни кривични суд у Хагу где би овај требало да сведочи против бившег белоруског диктатора (Гери Олдмен). Интерпол, који је требало да изврши тај задатак, компромитован је кртицом у својим редовима, те то ради Рејндолс. Олдменова „екипа“ на све начине покушава да елиминише Рејндолса и Џексона.
Филм је забаван, обилује сценама пуцњаве и јурњаве, има чак две паралелне љубавне приче и да је остао на том нивоу све би било у реду. Два усамљена револвераша иду да истерају правду. Да су се сценаристи и продуценти држали победничког наратива, оног који примењују аутори серијала о Џејмсу Бонду, где је непријатељ реалан (као што је у доба Хладног рата био СССР, касније, у једном наставку Северна Кореја) или имагинаран (Спектра), они су се одлучили да оцрне Белорусију, ни криву ни дужну, као поприште рата и етничког чишћења (кога тачно у филму остаје нејасно), који су плод лудила човека који самог себе сматра неограниченим диктатором.
При томе се улога Међународног кривичног суда и Интерпола диже у небеса, као да су свемоћне и да управљају пословима других држава. Но, вратимо се теми, односно Белорусији. Намера продуцената (јер глумце не можемо ни за шта да кривимо, они само раде свој посао, глуме и то маестрално) је провидна.
У главама гледалаца треба да остане одјек последњих слогова имена Белорусије. Са друге стране, не само Русија, већ цео источноевропски свет треба представити у што горем светлу, као поприште страшних злочина, лудака на власти, сурових мафијашких кланова. Тој територији (Источној Европи, а нарочито Русији) потребно је међународно туторство у виду свемоћних наддржавних институција, попут Интерпола и Међународног кривичног суда, онако како су представљени у филму, на чијем се челу налази фриволна, хладна и безосећајна (на Западу би се рекло објективна) особа, попут директорке Интерпола, како је у филму приказана.
Проблем продуцената је у томе што их стварност демантује и то у великој мери.
Белорусија је прошла кроз тешке године, а данас је земља са очуваном и развијеном индустријом и сада већ испољава одређене политичке амбиције. Покушава да се позиционира као „источноевропска Швајцарска“, неутрална територија на којој се решавају бројни међудржавни спорови, као што је сукоб у Украјини.
„Мафијашки телохранитељ“ показује целокупно наличје америчке филмске индустрије и њених пропагандних покушаја да докаже да Америка није изгубила нимало од своје негдашње привлачности „светионика слободе“.
Међутим, квака је у томе што претеривање води у крајност. Некада се америчком филму веровало. Совјетском не, јер совјетски филмови су приказивали зашећерену стварност, част великим и храбрим редитељима попут Тарковског, Кончаловског и Михалкова, који су ризиковали све да кажу истину и који су у своје време били слављени на Западу.
Срећа у несрећи је у томе што је „Мафијашки телохранитељ“ маргиналан филм, који ће брзо пасти у заборав, а са њим и одјек последњих слогова белоруског имена. Оно што може да забрине је да у Холивуду не почну да производе озбиљне филмове на сличне теме.
