Коментар Спутњика: Трк за урлик, трк у који стаје све, трк вредан Русије!

© Фото : DIMITRIJE GOLLБранислав Ивановић у мечу са Грузојом
Бранислав Ивановић у мечу са Грузојом - Sputnik Србија
Пратите нас
Све је лако кад имаш капитена. Не оног човека који на руци носи траку, тог има свака екипа, већ оног који на леђима носи цео тим. Таквих нема много. Али таквог има Србија. Бранислав Ивановић!

Србија је после осам година на Светском првенству у фудбалу! За то су заслужни сви, од економа екипе, преко помоћних тренера и селектора Муслина, до Митровића (најбољег нашег стрелца у квалификацијама), Тадића (нашег најбољег асистента), невероватног у појединим тренуцима голмана Стојковића, највеће звезде тима Матића, Пријовића, стрелца тако чеканог и вредног гола против Грузије и свих осталих који су макар и минут провели на терену или само поред њега.

Екипа, коју су отписали сви, али она себе није, кренула је пре годину и по дана у пројекат звани „Русија 2018“.

Свађе, откази, љутње били су свакодневица ове екипе. Пред сваки меч су их пратили коментари: „Па има ли некога ко још прати овај тим и још горе, верује да они могу да се квалификују на неко такмичење?“.

Већ прежаљени од свих, кренули су корак по корак напред, само зато што се назад не може. Кренули су на пут у чији срећан крај вероватно нису ни сами веровали. Али се јесу надали. Е то ни сви новински написи, сви негативни коментари, сви звиждуци и псовке нису могли да им узму. Право на наду, право на борбу, право на снове зване — Светско првенство!

Србија већ сувише дуго нема Драгана Стојковића, Дејана Савићевића или да се не враћамо још више у прошлост и помињемо Џајића, Бобека, Моцу Вукотића. Нажалост, такав калибар играча нисмо направили још од тога времена. И ови момци са Муслином на челу су то одлично знали. Једино на шта су могли да се ослоне како би наду о смотри најбољих репрезентација на свету чували до краја, јесте — тим.

Фудбал - Sputnik Србија
Репрезентација Енглеске у страху од руских обавештајаца

Да играју један за другога, да све мане, које евидентно постоје, отклоне трчањем, залагањем, храброшћу, проливеним знојем и јединством на терену. И да се, уз веровање да срећа прати храбре, некако докопају циља.

И почело је. Нерешено против Ирске, па после дуго времена убедљива игра против аутсајдера Молдавије од 4:0. Потом опет убедљиво против Молдавије, па победа и против Аустрије. Тад се већ рађа нада и код заљубљеника у фудбал. Па ови момци нешто знају?! И заслужују подршку.

Поново се у суперлативима писало о нашим фудбалерима. Иако није било умирања у лепоти игре, свака следећа утакмица се чекала са нестрпљењем. Што играча, што навијача. И низали су се мечеви, низали бодови… Прво место у групи је себично чувано. Без пораза све до претпоследњег меча у Аустрији, где смо могли да оверимо пласман у Русију.

Све је било на нашој страни. И противник без половине првог састава, немотивисан, без шанси за пласман и публика која је окупирала Беч и жеља целе Србије да истрчи на улице градова и прослави огроман успех… Све, опет, осим оног најважнијег — тима. Без идеје, без видљиве воље, без снаге… Једноставно, дан кад ништа није ишло. Дан кад ништа није ни приказано ни заслужено. И ништа осим пораза и није могло да се деси.

Прва шанса је пропуштена. Остала је још једна. Домаћи терен, десетине хиљаде навијача и слабији противник, макар на „папиру“. Грузија. Испит досадашњих каријера малтене свих репрезентативца. Меч-лопта. Пенал који не сме да се пропусти. А унапред добијени мечеви су увек најтежи, то бар знају они који су се бавили било којим спортом.

© REUTERS / Marko DjuricaКапитен Србије Бранислав Ивановић.
Капитен Србије Бранислав Ивановић. - Sputnik Србија
Капитен Србије Бранислав Ивановић.

Ко ће отићи у Русију, питао је новинар Бранислава Ивановића пре почетака квалификација. Она екипа која освоји 12 бодова против Молдавије и Грузије, рекао је он. То нико није урадио. Србија је до синоћ освојила 9. Остао је још само један корак. Тежак, али изводљив. Још та три бода, и да се речи капитена претворе у реалност. Још деведесет минута. Један меч у који стаје све и све се заборавља.

Пуковници или покојници.

Многи су их, како то обично бива са Србима и фудбалерима, већ поново прежалили. Отписали. После само једног пораза и једне лоше игре. Молили су ови момци за подршку. Позивали навијаче да дођу на стадион, да заједно направе још тај један корак, тако вредан. Осам година чекања! Много дуг период. И дошло је их много, али морало је више. Морао је стадион да буде пун, али није…

А није ни кренуло како треба. Иако смо имали иницијативу, све је деловало бојажљиво. У неким тренуцима се видела идеја у игри, али је спровођење ишло нешто теже. Доста погрешних пасова, сам напад одсечен, противник борбен до крајњих граница… Трудили су се наши, трчали, улазили у дуеле, добијали их, али фалило је…

Фалио је дриблинг, фалио је фудбалски гег, минијатура, да покаже да си бољи од противника, да знаш више… Фалила је нека „штикла“, нека „бициклица“ да подигне публику, да подигне адреналин… Али није је било. Уместо аплауза, чули су се звиждуци…

Реконструкција стадиона у Јекатеринбургу - Sputnik Србија
Нови специјални рат против Русије: Трибина стадиона потресла планету (видео, фото)

Време је одмицало, на семафору и даље почетних 0:0. Друго полувреме. На терену иста слика. Јалова иницијатива Србије без шанси… Време одмиче, а превелику жељу мења већ видљива нервоза. „Да бар имамо неког Инијесту, Ибрахимовића, Роналда, Месија, па њему да дамо лопту, а он ће…“, мислила је већина навијача. Можда и самих фудбалера, несвесно…

Да, било би лакше са њима, али ми имамо те које имамо. Наши су. И кад их иде, могу да парирају свима. Чак и у лепоти… А кад их не иде? Кад фали инспирације, знања, маште, једино што може да помогне је срце.

А срце репрезентације последњих десет година је Бранислав Ивановић. Био је ту увек. И кад се славило и кад се плакало. Сваком селектору. На свакој прозивци. Само је било потребно да му уруче позив. „За Србију сам увек ту“, говорио је. И никад није издао. Играо је увек до последњег атома снаге. И повређен и под инјекцијама и са боловима. Некад боље, некад лошије, али увек срцем. А кад ништа друго не иде, као синоћ, ни пас, ни шут, нити постоји јасан план, онда то срце упали „стари мотор“.

Одузео је Бане једну лопту на својој половини и кренуо напред као брзи воз. Све добро што је урађено у репрезентацији могло је да у последња четири дана буде бачено у бунар. И да се све заборави. И Тадићеве бравуре, и Коларовљеве бомбе, Стојковићеве одбране и Митровићеве хладнокрвне реализације… Све. Сви новински наслови, сва славља и радовања. Сва надања.

А онда је уследио тај трк…

Као у млађим данима, у стилу Герета Бејла, Ивановић је трчао напред са лоптом, као да му је то последње што ради у најмилијем дресу… У том тренутку, као да су само могли мотком да га зауставе. Одбијали су се од њега играчи Грузије, а сваки корак је био као корак од хиљаду миља, вредан пута у Русију. И као да је само то пролазило кроз главу капитену. Можда његових најбрже претрчаних 50 метара у последњих 5 година. 50 метара спринта у које стаје све. Жеља, хтење, веровање, пркос, инат, храброст… Свака кап зноја на тренингу, свако одрицање, сваки чучањ и сваки склек наплаћен је у том спринту.

То је био тренутак кад је све дошло на наплату… Трк због ког су кренуле сузе радоснице играчима, десетак минута касније. Спринт који је вредан навијачког урлика… Секунд за који се живи, због ког тренираш и који чекаш. Тренутак који заслужиш, или не… А кад на једну карту бациш све што имаш, а уложио си цео живот, онда и срећа погледа…

Одбила се лопта некако до Митровића, он пронашао Пријовића који маестрално реагује и…

© REUTERS / Marko DjuricaСлавље Александра Пријовића после постигнут гола који је одвео Србију на Светско првенство у Русију.
Славље Александра Пријовића после постигнут гола који је одвео Србију на Светско првенство у Русију. - Sputnik Србија
Славље Александра Пријовића после постигнут гола који је одвео Србију на Светско првенство у Русију.

И све остало није битно. Све остало се заборавља. Србија је на Светском првенству! Велика Холандија није. Турска није. Аргентина, са све чудотворним Месијем, тешко да ће гледати Русију.

А капитен Бранислав Ивановић?

Па он само трчи, као да му је последњи меч, а последњи меч је и те како далеко. Док год га овако срце вуче. Сањали су Русију, досањали су је. Нек сад сањају велико финале против Бразила. То право свих седам милиона селектора у Србији не може да им одузме.

Деведесет осам пута хвала капитену са великим К и са великим срцем.

Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала