Талас смена губернатора почео је 25. септембра именовањем Дмитрија Азарова на чело Самарске области и завршио се 12. октобра преласком Андреја Турчака из Псковске области у извршни комитет Јединствене Русије — нове руководиоце добило је десет региона.
Први талас промена почео је још у фебруару и трајао је до априла: тада је било замењено седам губернатора. Последњих осам месеци је било замењено руководство сваког петог субјекта Федерације — 17 од 85.
Узимајући у обзир то што је за последње две године 24 региона добило новог руководиоца, види се да је последњих месеци брзина промена значајно порасла. Штавише, тако велике промене шефова региона нису виђене у историји постсовјетске Русије. Оне се могу упоредити само са променама 1991-1992. и 1996. годином, али је тада била потпуно другачија ситуација. У првом случају се распао СССР и Борис Јељцин је именовао шефове администрација на смену првим секретарима обласних комитета. У другом случају, одржани су први избори за губернаторе у неколико десетина субјеката федерације. Са чиме су толико повезане смене регионалне елите након две деценије?
Са таквом политиком промена читаве руководеће номенклатуре, коју је последњих година спроводио Путин, видимо како процес формирања новог састава више власти прелази у свој одлучујући стадијум. Питање састава елите, кадровско питање је увек било кључно за Путина — једноставно у његовом решавању је прошао неколико фаза.
Прва два председничка рока Путин је рашчишћавао кадровско смеће. Притом, први рок је практично потрошен на то да се добије могућност вршења председничке функције — за то је било потребно изградити вертикалу власти, рашчистити место за Путина међу елитом која је формирана`90-их година. Јер су олигарси, осећајући се као господари државе, и њихови људи у власти од почетка мислили да је млади и неискусни председник њихова марионета, а онда су одлучили да га притисну, тј. ограниче му власт. Читав први рок Путин је постављао своје људе и тражио у непријатељској елити оне за које је интерес државе био изнад личних.
У другом року се десио проблем, 2008. године, Путин је морао да одреди кога ће да препоручи за председника. Тада се преселио у премијерску фотељу и радио са кадровима који нису много зависили од њега. Штавише, један део елите је одлучио да га свргне, што се прелило у велике протесте на Балотном тргу 2012. године.
Тек са повратком у Кремљ 2012. године Путин је почео са тоталном променом елите — то се показало кроз њену национализацију и пооштрену борбу против корупције. Промењено је руководство председничке администрације, изабрана је нова Дума, а сада се обнавља губернаторски корпус. На руководећа места у регионима долазе људи који имају искуства у раду како у Москви, тако и у регионима и може се са сигурношћу претпоставити да за неке од њих рад у губернаторској фотељу неће бити врхунац каријере.
Након горенаведених промена на ред је дошла Влада — већ на пролеће ће се моћи видети резултати нове кадровске политике руског председника.
