Србима је само на Косову горе него у Црној Гори

Пратите насTelegramOdyssey
Песничке књиге Ранка Јововића представљају глас протеста и непристајања, глас посртања у тежњи за слободом, оценио je жири за доделу награде.
Петар II Петровић Његош - Sputnik Србија
„Шјекиром“ на Његоша: Брутално фалсификовање „Горског вијенца“

Добитник књижевне награде „Извиискра Његошева“, песник из Црне Горе Ранко Јововић, шести је лауреат признања које додељује Епархија будимљанско-никшићка и модна компанија „Мона“. Јововићу је признање додељено за песничку збирку „Сузе Марка Миљанова“, саопштио је жири којим је председавао Јован Делић.

Образлажући награду на свечаности проглашења добитника у Народном позоришту у Београду, професор Делић је истакао да је Ранко Јововић својим песничким књигама „стекао јединствен, препознатљив и непоткупљив песнички глас, глас протеста, непристајања, глас посртања у тежњи за слободом“.

„Поезија Ранка Јововића храни се ужасима овога света, којих се надоживљавао и нагледао, па ће се најискреније запитати ’шта бих ја без ужаса овога света‘. Тих ужаса, личних, животних и националних, историјских, препуна је Јововићева поезија, и она од тих ужаса живи и меси свој мрачни хлеб“, рекао је Делић.

Непосредно по проглашењу добитника „Извиискре“, у кратком разговору за „Спутњик“ песник Ранко Јововић објашњава зашто у наслову награђене књиге „Сузе Марка Миљанова“, славни писац „Примјера чојства и јунаштва“ – плаче:

„Плаче за Црном Гором, за моралом“, објашњава Јововић. „Због овакве власти, антисрпске, плаче Марко Миљанов. То је писац који је кад је умирао казао да умире срећан као Куч и несрећан као Србин. Данас у Црној Гори никад није било горе за српски народ, горе је само на Косову“, каже награђени аутор.

Разлоге због којих у први план у својој поезији смешта главна и горућа питања времена, Јововић налази пре свега у томе што себе, песника, сматра и — сведоком времена.

Википедија - Sputnik Србија
Ој свијетла свибањска зоро: Црногорску Википедију као да је писао Анте Павелић

„Ја сам песник – човек – сведок. А као што је говорио Његош, а то цитира Андрић, теже је бити човек него владика. Сведок сам и гледам како се свет распада, како се морал распада, а ја се храним слободом и моралом. Нисам ја Марко Миљанов, али се трудим да будем на тој линији и у том духу. Традиционалиста сам и без обзира што сам своју поезију неговао на модерној српској, руској, француској поезији, ја сам, ипак, на неки начин рођен из ’Горског вијенца‘. Као што је и Црна Гора рођена из ’Горског вијенца‘.“

За владику цетињског, каже, да је „наша утеха и обавеза“ и да је „све што је родило из његовог духа – наша домовина“. На питање како данас стојимо са том домовином, Јововић одговара да их има још који живе у том духу, онолико колико се може у времену у коме се читав свет распада.

„Мени је Његош ослонац, тако ми је лакше да подносим несрећу света“, објашњава.

А могло би се рећи да је на тим његошевским полугама — слободи и моралу – испевана и укупна поезија Ранка Јововића. Отуда и теме о којима се пева, попут судбине Косова или русофобије… Јововић исписује стихове са уверењем човека да поезија можда не може да промени свет, али може да га поправи.

Ловћен - Sputnik Србија
Ево шта би Његош рекао у унутрашњем дијалогу о Косову

„Поезија је оружје без оружја. Она ипак води свет, шири дух и слободу. Поезија, као ни молитва, не може да се бори за Косово, али ипак осветљава неки пут својој нацији, човеку. Она даје смернице и отвара путеве. Она је одувек била лековита, па и данас мислим да поезија лечи свет.“

Да ли лековитост певања носи и наду да ће се „сузе“ Марка Миљанова у блиској будућности – осушити и да за њима неће бити потребе? Награђени песник није много оптимистичан:

„Дај боже да се осуше, али се бојим да ће суза бити још доста. У једној песми кажем: ’У старости која неумитно стиже нико ми неће и не може помоћи да будем сунцу ближе‘. Бојим се да нисмо још близу сунцу“.

 

Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала