Добитник књижевне награде „Извиискра Његошева“, песник из Црне Горе Ранко Јововић, шести је лауреат признања које додељује Епархија будимљанско-никшићка и модна компанија „Мона“. Јововићу је признање додељено за песничку збирку „Сузе Марка Миљанова“, саопштио је жири којим је председавао Јован Делић.
Образлажући награду на свечаности проглашења добитника у Народном позоришту у Београду, професор Делић је истакао да је Ранко Јововић својим песничким књигама „стекао јединствен, препознатљив и непоткупљив песнички глас, глас протеста, непристајања, глас посртања у тежњи за слободом“.
„Поезија Ранка Јововића храни се ужасима овога света, којих се надоживљавао и нагледао, па ће се најискреније запитати ’шта бих ја без ужаса овога света‘. Тих ужаса, личних, животних и националних, историјских, препуна је Јововићева поезија, и она од тих ужаса живи и меси свој мрачни хлеб“, рекао је Делић.
Непосредно по проглашењу добитника „Извиискре“, у кратком разговору за „Спутњик“ песник Ранко Јововић објашњава зашто у наслову награђене књиге „Сузе Марка Миљанова“, славни писац „Примјера чојства и јунаштва“ – плаче:
„Плаче за Црном Гором, за моралом“, објашњава Јововић. „Због овакве власти, антисрпске, плаче Марко Миљанов. То је писац који је кад је умирао казао да умире срећан као Куч и несрећан као Србин. Данас у Црној Гори никад није било горе за српски народ, горе је само на Косову“, каже награђени аутор.
Разлоге због којих у први план у својој поезији смешта главна и горућа питања времена, Јововић налази пре свега у томе што себе, песника, сматра и — сведоком времена.
„Ја сам песник – човек – сведок. А као што је говорио Његош, а то цитира Андрић, теже је бити човек него владика. Сведок сам и гледам како се свет распада, како се морал распада, а ја се храним слободом и моралом. Нисам ја Марко Миљанов, али се трудим да будем на тој линији и у том духу. Традиционалиста сам и без обзира што сам своју поезију неговао на модерној српској, руској, француској поезији, ја сам, ипак, на неки начин рођен из ’Горског вијенца‘. Као што је и Црна Гора рођена из ’Горског вијенца‘.“
За владику цетињског, каже, да је „наша утеха и обавеза“ и да је „све што је родило из његовог духа – наша домовина“. На питање како данас стојимо са том домовином, Јововић одговара да их има још који живе у том духу, онолико колико се може у времену у коме се читав свет распада.
„Мени је Његош ослонац, тако ми је лакше да подносим несрећу света“, објашњава.
А могло би се рећи да је на тим његошевским полугама — слободи и моралу – испевана и укупна поезија Ранка Јововића. Отуда и теме о којима се пева, попут судбине Косова или русофобије… Јововић исписује стихове са уверењем човека да поезија можда не може да промени свет, али може да га поправи.
„Поезија је оружје без оружја. Она ипак води свет, шири дух и слободу. Поезија, као ни молитва, не може да се бори за Косово, али ипак осветљава неки пут својој нацији, човеку. Она даје смернице и отвара путеве. Она је одувек била лековита, па и данас мислим да поезија лечи свет.“
Да ли лековитост певања носи и наду да ће се „сузе“ Марка Миљанова у блиској будућности – осушити и да за њима неће бити потребе? Награђени песник није много оптимистичан:
„Дај боже да се осуше, али се бојим да ће суза бити још доста. У једној песми кажем: ’У старости која неумитно стиже нико ми неће и не може помоћи да будем сунцу ближе‘. Бојим се да нисмо још близу сунцу“.
