Американци имају изреку: „Није толико добро са новцем, колико је лоше без њега“. Тачност првог дијела ове тврдње доказује и стални прилив новца који у Америку стиже из Европе. Извјештаје о проблемима које ствара доток милијарди евра из европског банкарског система неки амерички инвестициони сајтови објављују под насловом: „Европска превара ће наш ’суперслом‘ учинити још горим“. Дакле, у питању је (опет) нека превара!
Нажалост, јесте, и то велика, и не од јуче.
Још од 2012. године, реагујући на све веће економске проблеме који су погодили ЕУ и посебно неке њене чланице, Европска централна банка (ЕЦБ) је објавила план снабдијевања јефтиним (свјеже штампаним) новцем европских банака. Оне би откупљивале државне обвезнице издате од влада погођених кризом, чиме би се трошкови додатног задуживања смањили. Имајући тако поклоњен новац, требало је да банке новим кредитима одобреним привреди и становништву покрену привредни раст.
Тако је формиран Европски стабилизациони механизам, праћен Фискалним пактом ЕУ. Већ првих дана су банке повукле 490 милијарди евра, а процес се од онда није заустављао. По одредбама Мастришког уговора, државне обвезнице се не смију куповати директно од влада, па је нови новац морао бити унесен преко банака. Али, када ЕЦБ „упумпа“ у европски финансијски систем стотине милијарди евра, инфлација би била неминовна и брзорастућа. Стога, истовремено са механизмом за стварање новог новца, морао је да се изгради инструмент за повлачење вишка из оптицаја. Овај процес има стручно и звучно име — „санитизација“ (поништавање у рачуноводственом смислу), али не може да сакрије превару коју представља.
Јер, банке су, као прво, позајмиле новац код ЕЦБ са обавезом да купе спорне државне обвезнице. Али, будући да је то био њихов новац, оне нису морале (ни хтјеле) да купују проблематичне државне дугове. Оне су, као други корак, тај исти новац пријављивале ЕЦБ као сопствени вишак и депоновале га код ње. Смисао ове трансакције је био у томе што је ЕЦБ давала значајно већу каматну стопу на средства која се код ње депонују, него што је наплаћивала за сопствене позајмице.
За новац који су депоновале код ЕЦБ банке су добијале потврду, будући да је он тада био „њихов“. Онда су над њим вршиле „левериџ“. У питању је одлука да се паре помноже бројем који банка хоће. Левериџ је био око броја десет. Са тако утврђеним износом новца, банке су се појављивале на тржишту. Када је све ово коначно схватила и ЕЦБ, уведена је још једна „револуционарна“ новина — негативна каматна стопа. Узгред, у питању је будалаштина, јер камате или има или нема, па се ради о поклоњеном новцу. Новац на рачунима банака је тим путем био опорезован, па је, што је било и једино очекивано, он одлазио тамо гдје није било таквог намета — у Америку.
С друге стране, привреда и грађани су већ били презадужени, па банке нису имале коме да пласирају кредите. Зато су се окренуле берзама. Процвјетала је и област међубанкарских позајмица, путем којих је „паметни новац“ брисао трагове и улазио у шпекулације.
Неуспјех овог програма ЕУ је био колосалан. Сви су подаци говорили да је у питању поклон највећим банкама, јер ниједан од постављених циљева није био испуњен, а свијет је био затрпан огромном количином евра. Упркос свему, умјесто да буде обустављен у септембру 2016. године, како је било планирано, настављено је да се сваког мјесеца „штампа“ нових 60 милијарди евра. Истина, ЕЦБ је изјавила да ће од овог јануара преполовити ту суму, што је не амнестира од већ почињене глупости.
Европски банкарски сектор је, оваквим одлукама ЕЦБ и бриселске бирократије, просто био натјеран на „Игру шкољке“ (Шел гејм), под којом се мисли на подвалу која се односи на замјену нечег са малом или без икакве вриједности, за вриједну ствар. Најновији подаци показују да је код европских банака давање кредита за пословање на умору, али да су бројеви који показују међубанкарске позајмице просто „полудјели“. У оквиру овог свеукупног лудила.
