Последња истраживања јавног мњења показују да 92 одсто Грка сматра Турску за највећу претњу по своју земљу. Такав став грчких грађана не треба да чуди јер између Грчке и Турске стоје векови непријатељстава и тензије које расту већ деценијама. За разлику од других балканских земаља које су своја непријатељства са Турском разрешиле 1912, Грчка и Турска имају још бројна нерешена питања која стално прете да се претворе у отворени рат.
Најновији пораст тензија између две земље догодио се почетком марта, када су два грчка војника, како грчке власти тврде, случајно прешла турску границу и била ухапшена и притворена због шпијунаже и илегалног уласка у Турску.
Иако су и ЕУ и Грчка вршиле притисак да војници буду ослобођени, турски суд пресудио је да постоји довољно доказа да остану у притвору због опасности да побегну.
Како је Ердоган прокоцкао шансу за нормализацију односа
Да је овај случај изолован, не би било много разлога за бригу, али догађај са заробљеним грчким војницима само је врх леденог брега — клупко тензија и провокација одмотавано је од почетка године.
Децембра прошле године Реџеп Тајип Ердоган, када је позван да посети Грчку, као први турски председник у протеклих шездесет година, дао је изјаву у којој се заложио за ревизију Лозанског уговора из 1923. године. Тим уговором, потписаним после крвавог грчко-турског рата, који Грци називају „Велика катастрофа“, дефинисане су модерне границе двеју земаља.
Лозански уговор, кључан за односе две државе у 20. веку, поред тога што је дефинисао границу између две земље, гарантовао је права турској муслиманској мањини у Грчкој и грчкој православној мањини у Турској.
Иако је Грчкој у интересу да ревидира Лозански уговор, јер Грчка је та која се тим споразумом одрекла „Велике идеје“ о стварању државе на два континента, са Егејским морем као „унутрашњим језером“, грчи председник Прокопис Павлопулос изјавио је да Лозански уговор није подложан ревизији.
Оно што је проблем, каже Владимир Ајзенхамер са београдског Факултета безбедности, нису копнене територије у Малој Азији које је Грчка изгубила 1922. године, већ су проблем острва у близини турске обале.
„То је неких 4 миље од турске обале и 16 острва која су Лозанским уговором припала Грчкој. Ердоган, заправо, не размишља о некадашњим грчким колонијама које су постојале у Малој Азији, он размишља о приобаљу и по принципу географске близине сматра да тих 16 острва, у оквиру којих је најспорнија Имиа, заправо припадају Турској. Из тог разлога он једносмерно размишља о промени тог споразума, не уважавајући интересе друге стране“, објашњава Ајзенхамер.
Сукоб за сукобом, провокација за провокацијом
После Ердоганове посете Атини, турска војска наставила је са провокацијама — у фебруару је турско ваздухопловство у једном дану нарушило ваздушни простор Грчке 36 пута, а 15. фебруара бродови турске и грчке обалске страже имали су „блиски сусрет“ код Имие.
И док је Турска тврдила да се ради о несрећном случају, грчи министар одбране Панос Каменос оптужио је Анкару за провокацију и нарушавање територије Грчке и ЕУ.
Међусобно оптуживање настављено је и касније — Грчка је Турску оптуживала за оживљавање експанзионистичких и националистичких идеја, док је Турска почела отворено да оспорава грчки суверенитет над неким острвима у Егејском мору и на Медитерану, међу којима је и Имиа.
У замену за два грчка војника, Грчка је Турској понудила размену за осам турских војника, који су у Грчку пребегли након неуспешног војног удара у Турској јула 2016. године. Турска је ту понуду одбила.
Националистичке тензије порасле су и у Грчкој, па су 5. марта у Атини демонстранти запалили турску заставу. Турска је затражила да грчке власти казне изгреднике.
Невољни савезници
Када говори о грчко-турским односима, Ајзенхамер каже да се ради о два битна упоришта јужног крила НАТО-а, које гаје амбивалентни однос, који у перспективи може да донесе јако плодоносну сарадњу. Међутим, нажалост, тај однос, према Ајзенхамеровим речима, вуче баласт нерешених проблема из прошлости.
Ти проблеми вуку се од потписивања Лозанског уговора, али има и оних, попут кипарског питања, који су наслеђени из доба Хладног рата и који су оптеретили не само однос Анкаре и Атине, већ и Анкаре и Вашингтона, каже Ајзенхамер.
„Односи ове две државе су односи НАТО савезника који на известан начин могу оптеретити и функционисање целог савеза и зато су западне државе увек веома заинтересоване да се ове кризе санирају. Ово није први пут. Имали смо озбиљну кризу 1987, па 1996. године и увек су ти проблеми решавани уз врло жустро агитовање САД. Међутим, сада је питање, са Трамповом администрацијом и њеном добрано изолационистичком политиком, да ли су САД права адреса на коју треба упутити овај проблем и да ли оне могу стати поново иза Грчке или пак подржати турски захтев или било како бити успешан медијатор у сукобу или су незаинтересоване за ова питања“, каже он.
Из тога произилази да је најновији раст грчко-турских тензија билатерални однос који се мора решавати трезвеношћу, како Анкаре, тако и Атине. Две земље самостално морају да поставе темеље добросуседских односа, сматра Ајзенхамер.
Ако ЕУ није адреса за арбитра, ко јесте?
Савет ЕУ–Турска, који се састао 22. марта, осудио је Турску због нарушавања грчке територије, која, како је речено, крше међународне и европске законе, а такође је изразио забринутост због случаја два грчка војника. Савет је позвао на дипломатску акцију и затражио од Турске да одржи добросуседске односе са Грчком, као и да нормализује односе са свим чланицама ЕУ.
Међутим, тешко је очекивати да ЕУ може да буде успешан арбитар у сукобу између Грчке и Турске због много нагомиланих нерешених питања на релацији Анкара–Брисел, каже Ајзенхамер.
„Тренутно, ако изузмемо ову актуелну кризу и све спорадичне инциденте који су претходних неколико месеци избијали између Грчке и Турске, имамо и заоштрено питање Кипра, поготово турску блокаду истраживања гаса у кипарском приобаљу, као и нерешено питање миграната. Турска је све гласнија када су питању оптужбе да ЕУ није исплатила новац који је пре неколико година обећала за санирање мигрантске кризе. Такође, из Грчке стижу оптужбе да је све више избеглица које сивим каналима доспевају са територије Турске. Дакле, постоји велики проблем у комуникацији између Анкаре и Брисела. Наравно, ту је и много оптужби које из Брисела стижу на рачун непоштовања људских права у Турској, тако да тренутно ЕУ није најадекватнији арбитар у овом проблему“, каже Ајзенхамер.
Западни аналитичари тврде да су односи Грчке и Турске кључни за обе земље због арсенала оружја које су обе земље концентрисале у Егејском басену. Према писању новинара Џона Псарпулоса, у Егејском басену налази се једна од највећих концентрација високотехнолошког оружја у свету.
Костас Грицас, професор напредног наоружања на Хеленској војној академији, каже да би рат у Егеју подсећао на мини нуклеарни рат, који би нанео велику штету, с обзиром на високотехнолошка средства која би у њему била коришћена.
На страх од војне ескалације упозорио је и амерички амбасадор у Атини Џефри Пјат, који је рекао да је оно што забрињава страх од ненамерног сукоба.
Оно што је проблем са евентуалном ескалацијом грчко-турског сукоба, јесте опасност да се у сукоб ланчано увуку и околне државе, каже Ајзенхамер, али и сматра да ће ипак све остати на нивоу звецкања оружјем, као и у претходним периодима.
„Ово је већ питање које се тиче ширег Леванта. Ту имамо, као заинтересовану страну и Израел, који је, како знамо, веома заинтересован за експлоатацију гаса у приобаљу Кипра, а који тренутно бележи јако затегнуте односе са Анкаром. Тренутно присуствујемо озбиљној размени увреда и тешких речи између Ердогана и Нетанијахуа. С друге стране, не треба заборавити интересе великих сила, пре свега Русије и САД, и оваква једна ескалација била би увод у један регионални сукоб већих размера који касније не би могао да се контролише на такв начин да га можемо локализовати“, каже Ајзенхамер.
Ескалација сукоба на дужи рок би могла да угрози и интересе Кине и њен пројекат „Новог пута свиле“, додаје он.
„Постоји много глобалних играча који су заинтересовани да не дође до оваквог развоја ситуације. Из тог разлога, иако сам малочас рекао да Анкара и Атина морају билатерално да положе камен темељац за решење својих односа, и даље постоји озбиљна шанса да овог пута некадашњи источни блок, Русија, па и Кина буду ти прегаоци који могу да донесу смиривање ситуације, јер су сада њихови економски интереси итекако угрожени евентуалном ескалацијом овог сукоба“, закључује Ајзенхамер.
