Нема више несврстаних као у време велике Југославије, где је један лидер имао могућност и моћ да наметне једну сасвим другачију политику и да буде посредник између идеолошки, војно и политички потпуно опречних блокова, каже Стојановић у емисији „Спутњик интервју“, додајући да сада не постоје блокови, али постоје Исток и Запад.
Он напомиње да постоји жестока потреба Запада да обузда Русију по сваку цену, као и систем санкција који се перманентно појачава, без обзира на повод: једанпут је то Украјина, други пут је то авион који је срушен, трећи пут је Сирија, четврти пут су то шпијуни…
„Сваки пут се изнова направи додатни разлог за неку врсту великог притиска, јер Западу не одговара хаотична Русија и не одговара му јака Русија, него нешто између та два пола, као у време Јељцина или Горбачова“, сматра наш саговорник.
Историчар Саша Адамовић дотле наглашава да је реакција председника Александра Вучића, који је Скоту пренео жељу Србије да буде неутрална, била сасвим примерена.
Критикујући потез америчког амбасадора, Адамовић истиче да је интерес Србије да сарађује са Русијом и зато нема говора да јој уводи санкције јер, како каже, то апсолутно није ни национални ни државни интерес.
„Нама је Русија поуздан економски партнер, поуздан савезник у Савету безбедности Уједињених нација. Ми не можемо сећи грану на којој седимо“, каже Адамовић, додајући да Доналда Трампа вероватно није баш претерано ни занимало да ли ће Србија стати на страну Америке или на страну Сирије или Русије.
Адамовић истовремено не сматра да Трампова политика није непредвидива, како многи аналитичари воле да кажу, него је, верује он, тактика америчког председника све време била слична оној коју смо видели на примеру Северне Кореје.
„У једном тренутку подигне светска очекивања до момента да сви помисле да је нови нуклеарни напад или трећи светски рат могућ, а онда се, као нека врста изненађења, деси деескалација сукоба“, наводи историчар.
Он подсећа да је прошле године ка Северној Кореји пловила америчка флота, да се говорило о ракетама које ће летети са севера на југ и обрнуто и о нуклеарном наоружању, а данас имамо припрему састанка Трампа и севернокорејског лидера Ким Џонг Уна.
„После ове акције у Сирији, која је врло прецизно изведена и где се пазило да не буде никаквих жртава, управо се може очекивати извесно смиривање ситуације, нарочито ако се постигне крајњи циљ, а то је коначни сусрет Доналда Трампа и Владимира Путина“, оцењује Адамовић.
Истиче и да је одмах након прошлогодишњег америчког бомбардовања Сирије тадашњи амерички државних секретар Рекс Тилерсон посетио Москву и срео се с колегом Сергејом Лавровом и председником Владимиром Путином, верујући да се сада може десити нешто слично.
Адамовића не чуде ни контрадикторни „твитови“ америчког лидера који, како примећује, могу повремено да делују ратоборно, екстремно а да већ следећи буде нуђење сарадње.
„Али то је матрица по којој Доналд Трамп заправо делује. Треба читати његову књигу ’Вештина преговарања‘, где је он објаснио како види начин преговарања“, констатује гост Спутњика.
Трамп, према Адамовићевим речима, више верује билатералним односима држава, него неким транснационалним или међународним организацијама и у том смислу може бити претња за Запад каквог смо познавали у протеклих 25 година.
„Он је многе постулате тог и таквог Запада довео у питање управо својим избором, својом политиком и на унутрашњем и на спољнополитичком плану. На неки начин, доводи у питање све те ’свете краве‘ либералног поретка који је прилично уздрман и није ни чудо што у западној штампи има много чланака који се управо баве пропашћу либералног светског поретка, који је очито у кризи“, каже Адамовић, додајући да је свет сада у транзиционом периоду када треба да се опростимо са старим поретком, а нови још није на видику.
С друге стране, истиче он, ако се сетимо „арапског пролећа“, Ирака, па и Сирије, као и милиона избеглица, то свакако није била последица Трампове политике, „већ свих оних либералних миротвораца који су се заклињали у мултикултурализам, у мирољубиви светски поредак“.
Мирослав Стојановић, коментаришући недавну анкету у Немачкој у којој је чак половина испитаника оценила да су Сједињене Државе криве за погоршање односа Русије и Запада, а да је кривица на страни Москве сматра 25 одсто, каже да то није став целе Европе која је највише подељена управо кад је реч о спољнополитичким односима.
„Европа је остварила јединство на финансијском плану и то несрећно чедо евро, али у политичко никад. Чим дође до неке озбиљније расправе, појављују се национални и државни интереси који деле Европску унију, независно од Путина и независно од Трампа“, наводи Стојановић.
По његовом мишљењу, управо ослушкујући јавно мњење канцеларка Ангела Меркел је била уздржана по питању западних удара на Сирију.
„Рекла је из солидарности према западном свету да их неће ометати, али да неће учествовати. Интересантно је да ни опозиција није критиковала то њено држање, напротив“, каже наш саговорник, подсећајући да је сасвим друкчије било реаговање француског председника Емануела Макрона.
„За Немце је Трамп једноставно непредвидљив, прави велике каламбуре и цик-цак политику, па су на овом примеру аналитичари извлачили закључак да је једног дана рекао да повлачи своје војнике из Сирије, сутрадан је подстакао ракетни напад. Са Трампом су на неки начин начисто. Макрон је веома тежак партнер Меркеловој, јер кад год се потегне нека војна карта, они рачунају да амбициозни Макрон игра управо на ту војну карту, да појача специфичну тежину Француске у самој Европској унији“, објашњава Стојановић.
Он напомиње да ће то свакако бити тема разговора Макрона И Меркелове у четвртак.
„Меркеловој и саветују да у овом часу да треба сачувати хладну главу управо између веома хаотичног Трампа и једног преамбициозног Макрона. Немачка мора да сачува позицију за можда следеће драматичне обрте да би могла да буде посредник између Русије и Сједињених Држава“, каже овај новинар, дугогодишњи дописник из Немачке.
Немцима је, додаје он, Трамп предвидив у смислу што се с њим може рачунати на све, док је са Макроном „мало озбиљнија ситуација“.
„Председник Немачке Франк Валтер Штајнмајер је рекао да је веома опасно отуђење од Русије и да би одговорна политика у овом часу требало да по сваку цену доведе до смиривање ситуације, а да се сиријски проблем не може решити без суседа у региону, али без Русије и САД шансе су равне нули“, закључује Стојановић.
