Поред геополитичких марифетлука, о енергетици као могућем разлогу за довођење света до ивице Трећег светског рата, као и последицама, наизглед непромишљених поступака, које не мимоилазе ни Србију, у емисији „Енергија Спутњика“ са својим гостима је разговарала Јелица Путниковић.
Своја становишта у емисији изнели су аналитичари Душан Даковић, консултант и уредник билтена Националног нафтног комитета Србије, и Сергеј Правосудов, директор Института националне енергетике Русије.
Даковић не мисли да је на помолу Трећи светски рат, али да се Хладни рат обновио на пољу енергетике и да је то је разлог скорашњих догађања у Сирији која је традиционални партнер Русије.
„Сирија је још од Хладног рата руски савезник, а сада је Путин обновио и војно присуство Русије у том делу Блиског истока. Иако Сирија сама по себи није богата нафтом и гасом, она је битан и јако важан фактор као транзитни правац за нафту и гас“, објашњава он.
Сирија је 2010. 2011. године одбила пројекат којим је планирано да се гради гасовод којим би се транспортовао гас од Катара према Европи. На тај начин су помршени рачуни Сједињених Америчких Држава које би на тај начин избегле доминацију Русије по питању све веће зависности Европе од увоза руског гаса. Сергеј Правосудов мисли да криза у Сирији није последица њихове тадашње одлуке.
„Било је доста разговора о тим пројектима, али Катар је мала држава окружена морем. Они углавном извозе течни гас. Катарско руководство зна да односи са Сиријом, Турском и Саудијском Арабијом нису увек идеални и да зато није паметно градити гасовод који би пролазио кроз те земље. Планови изградње гасовода који би из Катара водио до Европе нису реални. Одређени пројекти се непрестано разматрају и нема смисла говорити о томе да је рат почео само зато што је Асад рекао: ’Не‘. У самој Сирији се није производило баш много тога, а и те релативно мале количине енергената су сада још мање због последица седмогодишњег рата“, каже Правосудов.
Са њим се у начелу слаже и Даковић који објашњава да одређену важност и има позиција Сирије као транзитног чворишта за природни гас и за нафту, јер је сувоземни пут гаса ка Европи могућ једино преко њене територије.
„Подморски гасоводи испод Медитерана су много скупљи. Ишло би преко турског чворишта, које све више јача као центар до којег стиже каспијски гас директно до Европе. То јесу фактори конкуренције руском гасу и не треба их потпуно занемарити, не сада, али у будућности треба тај аспект имати у виду“, каже Даковић.
Уверен је да иза сукоба огромних размера који су букнули у Сирији стоје геостратешки разлози, а пре свега Иран, као крајњи циљ Вашингтона, чији су Сирија, Либија и Ирак традиционални партнери.
„Иран је енергетска сила и деценијама је самостална држава која води самостално политику, што ремети интересе САД на Блиском истоку. Они су раније имали шаха, који је имао тежину једне Саудијске Арабије. Ради се о врло стабилној земљи тако да неки покушај дестабилизације, односно иранско Арапско пролеће, не би успео и вероватно би развио неке радикалне снаге као што се десило после Ирака.“
Оба наша госта су мишљења да нови сукоби у Сирији и геополитичке ситуације не могу битно да утичу на цену нафте чији поремећај је тренутан и траје неколико дана. Правосудов објашњава да од једне државе мало тога зависи, јер се енергенти равномерно производе, без обзира на ратове који се одавно воде на Блиском истоку, а расте производња нафте и на Блиском истоку и у САД.
Даковић каже је цена нафте ипак у рукама шпекуланата и да треба обратити пажњу на то која је то цена нафте која одговара и произвођачима и потрошачима.
„Произвођачима не одговара превисока цена нафте, јер ће она да изазове смањење потрошње и развијање алтернативних система укључујући енергетску ефикасност. То ни Американцима не одговара. Оптимална цена је близу 65 долара и према њој би могло да се стабилизује тржиште. То је циљ најаве дугорочног савезништва Русије и Саудијске Арабије, који својом политиком могу да доведу до стабилизације цене нафте“, објашњава Даковић.
Правосудов је уверен да ескалација сукоба у облику трећег светског рата никоме не иде на руку, па ни Американцима, који су почели сопствену производњу, тако да идеја да воде ратове за нафту и гас сада нема много смисла.
„Највећи увозник нафте је Кина која води политику активне економске експанзије, на пример у Африци, али и на Блиском истоку. Американци свакако неће бомбардовати Кину. Прича о ратовима или конфликтима за које би повод били енергенти није реална. Тренутно је актуелнији проблем пијаће воде. Нафте и гаса, за сада, има довољно.“
Даковић такође сматра да САД неће ратовати како би спречиле одређене државе да продају своје енергенте одређеним купцима, иако се на примеру Русије и руског гаса показује тачност тезе да су Американци највећи противници пројекта „Северни ток 2“, а не Европа.
„Они имају два подсекретара који су задужени само за енергетска питања. Трећи светски рат се исплати капиталу који контролише и руководи светом, али ако се отвори криза у Ирану, то ће бити јако опасан моменат за дестабилизацију света“, закључује Даковић.
