Шпанија ’82.
Те године носио сам тексас бермуде са широким вранглер трегерима који могу да се окрену на жуту и плаву боју.
Ал‘ то сам видео касније, на фотографији.
Стварно и живо сећам се само Паола Росија, Светског првенства у фудбалу у Шпанији и како ми је отац објашњавао шта је то ферплеј.
Због мршавог нападача који је решетао мреже и његових шмекерски „прљавих“ Италијана који су у азурно плавим дресовима и косицама до рамена покорили хладне и дисциплиноване Немце у финалу, заувек сам заволео фудбал.
Сећам се и да је Југославију у групној фази против домаћина Шпаније брутално покрао дански судија чије име нећу ни да поменем, а и њега добро памтим.
Урезан ми је и Милош Шестић док баца на колена одбрамбене играче Хондураса и како смо несрећно испали из групе.
За сузе једног шестогодишњака.
Мексико ’86.
Југославија се није пласирала на Мундијал у години кад ми је фудбал већ значио све. Летовао сам први пут са ђацима у Каштел Лукшићу код Сплита. У дворишту локалне школе у којој смо спавали на металним креветима на спрат био је постављен телевизор — „само за утакмице’.
Тапкајући сличице на врелом далматинском камену, успео сам да прикупим преосталих 12 и да нестрпљиво залепим последњег фудбалера у мундијалски „Панини“ албум — Шкота Гордона Стракана.
Свима нама, на сунцу изгорелим клинцима из Бајине Баште, идол је био само један — Дијего Армандо Марадона, који је те године у Мексику постао божанство. Божјом руком, убацио је лопту у мрежу Енглезима, а на истој четвртфиналној утакмици дао је и најбољи мундијалски гол свих времена.
Још ми бриди образ и од шамара који сам добио од најстаријег и најјачег ђака — који је имао неку фамилију у Француској — јер сам се једини усудио да јавно навијам за Бразил против Петлова. Кад је Платини промашио пенал у завршници утакмице, а ја скочио од среће, ударац ме је вратио на место.
Осмех ми се вратио кад је Дијего Армандо подигао пехар после финалног меча против Немаца…
Италија ’90.
Први пут те године, у башти градског хотела Инекс у Бајиној Башти разапели су огромно „биоскопско платно“ само за гледање Светског првенства.
У Југославији је већ мирисало на невољу, дневници су били све озбиљнији и драматичнији, али је ипак тог лета свима било најважније како ће на Мундијалу проћи наша репрезентација предвођена Ивицом Осимом Швабом.
И већ у групној фази ударили смо на Швабе! У ствари, они су ударили на нас. Са школским друговима, једва сам нашао место на каменом зиду који ограђује башту хотела. Било је крцато као на стадиону. Пили смо боровницу.
Брзо су нас расплакали Матеус, Клинсман и Фелер, који су до врха напунили мрежу нашег Томислава Ивковића (4:1).
Али то није био крај. Југа је прошла групу, са два свемирска гола Пиксија против Шпаније у осмини финала и на ред је дошла — Аргентина.
Још једна утакмица чије детаље памтим као да су се одиграли малопре.
Шабанаџовић је Марадону стрпао у џеп, Каниђа се није видео, Дејо је ушао са клупе и промашио стопостостотну шансу у продужецима, Ивковић одбранио Дијегу пенал, а онда су се сви наши снови распршили у шок завршници са беле тачке…
Немци су заслужено те године покорили свет. Југославија је прокоцкала последњу шансу да направи чудо пред сопствени распад.
Америка ’94.
Били смо вероватно последња генерација која је носила на море грамофон и плоче које су се искривиле на жарком сунцу. На крајње одредиште, камп Србија у Будви, кренули смо возом из Ужица, па аутобусом из Подгорице.
Буктао је рат у Хрватској и Босни. Избеглице су прелазиле окрвављену Дрину.
Први пут сам ишао на море са екипом. Те ноћи, док смо клацкали пругом Београд — Бар и пили умлачено пиво, играло се полуфинале Мундијала на коме због санкција није било Југославије.
Нисмо могли да ишчекамо резултате.
У кампу нас је сачекао телевизор испод платана и буре са ледом у коме се хладило пиће. Припремало се велико финале: Бразил — Италија.
Био сам у мањини. Навијао сам за Азуре. Масаро је промашио шансу „један на један“ у продужецима.
Бразил је славио после пенала. Заслужено. Сви памтимо тај паклени тандем Ромарио — Бебето. И девојке које смо тог лета упознали.
Француска ’98.
Против моћне Немачке водили смо 2:0 до 73 минута. Ипак, утакмица је завршена нерешено, али је Југославила успела да прође групу. Победили смо Иран и Америку од које смо већ били жестоко политички кажњавани.
Верујем да се још тресе пречка у Тулузу коју је у осмини финала погодио Предраг Мијатовић за репрезентацију Југославије против Холандије.
Седели смо у соби студентског дома као скамењени. Имали смо Холанђане скоро у шаци. Могли смо да дођемо бар до продужетака али је Пеђа промашио пенал који и данас боли.
У финалу је домаћин Француска декласирао Бразил резлтатом 3:0. На том првенству гледао сам за мене најбољег фудбалера свих времена — Зинедина Зидана. И пропустио јунски испитни рок на Правном факултету.
Јужна Кореја — Јапан ’02.
Те године новине су се још осмишљавале по шанковима и кафанским столовима, а не као данас, на хладним корпорацијским састанцима.
Као млади новинар Вечерњих новости, упознао сам ту генерацију уредника којој није било битно где си и кад долазиш на посао већ имаш ли идеју и доносиш ли причу.
У том ритму прављења „данашњег броја“ некако нам је идеално дошла временска разлика са Далеким истоком, где се одржавао Мундијал.
Утакмице смо гледали од ране зоре, на шестом спрату зграде Борбе, у кафани код Гагија и Мице. Уз ћевапе, шприцер и пиво, као да је вече. Поштовали смо локално време у Јапану и Кореји.
Памтиће се велики Роналдо који је попео Бразил на врх света.
Немачка ’06.
То је први Мундијал мог сина Димитрија, који је имао једну и по годину. И баш у дану кад смо играли најважнију утакмицу групе против Аргентине, водио сам га први пут у Зоолошки врт. Беше велика врућина док сам му туткао флашицу с водом у уста и гурао колица све брже да стигнем на почетни ударац.
Доживели смо дебакл. Овога пута под именом „Србија и Црна Гора“. Гаучоси су нам дали шест комада, репрезентација се распала као земља у којој смо живели, а тренеру Петковићу је надимак Петко кафана преименовала у Шестко. Брзо су плави морали погнуте главе да се врате кући.
На моју срећу, Мундијал је освојила Италија. На моје разочарење, Зидан је у финалу главом нокаутирао одбрамбеног играча Италије Матерација. Пред очима целе планете. Сетио сам се очевог ферплеја.
Јужна Африка ’10.
То је прво Светско првенство на коме смо наступили као Србија. Са црвеним дресовима, двоглавим белим орлом на грбу, химном „Боже правде“.
Син је, после неколико мењажа код Теразијске чесме, попунио албум са сличицама неколико дана пре отварања. Залепио је и постер орлова изнад свог кревета.
И много смо очекивали од тренера Радомира Антића и екипе која је газила у квалификацијама.
Све нас је охладио пораз на старту од Гане, иако се буразер дуго мучио да наштелује антену за специјално постављени телевизор у дворишту куће у завичају.
Већ на другој утакмици уследио је велики преокрет. Победили смо Немце! И то голом јединог Бајинобаштанина у екипи Милана Ланета Јовановића, са којим смо одрасли пикајући фуцу на градским теренима и ливадама. Нажалост, трагично смо опет испали из групе.
Пехар је на крају подигла шпанска црвена фурија.
Бразил ’14.
Тај Мундијал још је у свежем сећању, иако Србија на њему није играла. Иако се од домаћина очекивала шампионска титула, највише су показали Немци и Аргетинци који су млели ривале све до финала. А онда су у финалу поклекли Гаучоси. Памте се сузе најбољег фудбалера света Леа Месија, који још није успео да подигне најсјајнији пехар на планети…
Русија ’18.
И тако дођосмо у Русију. Лопта се поново завртела. Стала је планета. Сви други ратови и битке потиснути су у други план — „иза гола“. Кренуо је нови витешки рат, без хаубица, ПВО система и осиромашеног уранијума.
Најважније је да и ову 2018. годину деца памте по чудесним головима, клизећим стартовима, драматичним преокретима у последњим секундама, сузама — правим или радосним.
Јер фудбал је стварни живот. Фудбал је чиста емоција. Све остало су пролазне појаве.
