Цена је била добра, зато није било ни протеста. Сељаци су заборавили на протесте, а хладњачари нашли своју рачуницу. Договорили су се вероватно са државом и са хладњачарима, цена је добра за све. И онако, доста, живнуо народ. Живнуо.
Само коју годину касније се све драматично променило.
„Малинари кажу да су у великој дилеми да ли се уопште исплати брање. Ја сам отказао раднике, ја их не доводим на ову цену, нећу да берем, немам рачун. Па шта ћете са малином? Не можете је оставити да пропадне. Па мораћу да оставим.“
У знак протеста због ниске откупне цене малина, многи су демонстративно бацали убране малине.
Ево, па нек‘ они гаје малине. Ево покупите ово.
А ове године је врео јун почео новим протестима малинара.
„Блокадом и протестом покушавају надлежнима да објасне да са овом ценом малинари у Србији не могу да опстану. Да подсетимо да је цена малине пре две године била 240 динара, а прошле године 150 динара. Ове године се креће од 50 у пријепољском крају, 50, 60 динара. То је паковање жваке, то је самоубиство.“
Само како смо дошли до ове тачке за тако кратко време? Две хиљаде дванаесте године је почело светско златно доба малине. Ко год је тада гајио малине, зарадио је лепе паре. И тада су многи почели да саде малину. Како тврди министар пољопривреде, у једној општини у Србији се засад малине увећао чак 8 пута.
Нећу намерно да кажем која општина у Србији је у питању.
Важи. А тада су малине почеле масовно да саде и наше комшије, поготово у Босни и Херцеговини, где раније скоро нико није гајио малину, а данас се производи око 25 хиљада тона годишње. Али на жалост свих малинара, то златно доба је трајало до 2015. године. Кажу:
„Зна се ко је крив — Влада Србије је крива и председник Србије горе.“
Али да ли је? Можда је крива цена на тржишту.
Што се тиче цене на тржишту — цена на тржишту је цена на тржишту.
Маестрално објашњено. Значи, свуда годинама падају цене и самим тим је логично да малинари добијају 50 динара по килограму малина.
„Тражили смо званичне податке од Управе царина. До априла месеца просечна извозна цена малина је 2,05 евра.“
Па добро, можда је од априла до јуна вишеструко пала цена малина.
На европском и светском тржишту цена малина последњих 20 година варира 5 одсто горе и 5 одсто доле.
„Како су могући онда толики падови код цене малине у Србији? Малинари тврде да иза свега стоји картел хладњачара, јер су они ти који договарају откупну цену, с којом на крају уцењују произвођаче. Хладњачари, с друге стране, истичу постојање залиха малина у износу од неких 25 до 30 хиљада тона у Србији. Наводе и да им је исплативије да увозе малине из БиХ и после их продају под етикетом ’made in Serbia‘. И шта је решење?“
Сваке године имамо исту причу. И мени је жао што поједини медији то раде, покушавајући да се врши притисак на државу која готово да ништа не може.
Али то није сасвим тачно. Сама премијерка Брнабић је ове године демантовала председника Вучића рекавши да држава ипак може нешто да учини.
„Дајте да урадимо нешто стратешки да немамо сваке године ове проблеме.“
Да, јер то што држава не може да утиче на светску цену малина, не значи да не може да подржи наше малинаре. Рецимо, могао би да се успостави систем квота, да се зна колико се у ком крају узгаја малина, па да не буде вишка или мањка. Могао би да се разбије увознички и извознички лоби. Могли бисмо коначно да почнемо да стратешки улажемо у домаћу пољопривреду и производњу уопште. Да не спасимо само малинаре, већ све српске произвођаче.
