Успешно сте се регистровали!
Молимо вас, улогујте се путем линка који вам је послат на

Јелена је преживела ужас Олује: Нема звука гласнијег од крика умирућег човека

© Tanjug / Јарослав ПапМолитва за жртве погрома у Олуји
Молитва за жртве погрома у Олуји - Sputnik Србија
Пратите нас
Једна од прогнаних у хрватској оружаној акцији „Олуја“ Јелена Кнежевић, чији је отац као припадник Војске РСК погинуо у рату, испричала је вечерас на обележавању Дана сећања на страдале у тој акцији да ће увек памтити осећај страха и немоћи.
Александар Вучић - Sputnik Србија
Политика
ДАН СЕЋАЊА Вучић: Ми смо последњи крајишки строј (фото)

„У нашу кућу ушла су два непозната човека, била сам мала да бих разумела, али сећам се мајчиног крика и сестриних суза и страха који ме је обузео. Храбри гину на првим линијама фронта, али не умиру, живе у сећањима оних који их воле“, рекла је Кнежевићева.

Испричала је да су је 3. августа 1995. године у зору пробудили мајчин глас и гранате, преноси Танјуг.

„У паници пакујемо нешто гардеробе, хране, воде документа и слике. Морамо напустити кућу. Куда ћемо? Не знамо. Не зна ни наша мајка. Има две руке да пригрли нас троје и понесе два кофера. ’Вратићемо се‘, тихо проговара, али се не окреће и кућу не гледа док нас подиже у камион који иде од Петровца, првог безбеднијег места“, прича Кнежевић.

Сећа се да је колона била препуна уплаканих, гладних и жедних људи који су унезвереним погледом тражили најмилије молећи Бога да су живи.

Хрватски војници у Книну 6. августа 1995 године, два дана после Олује - Sputnik Србија
Политика
Скандалозан твит хрватског професора о Олуји изазвао бес у Србији, али и у Хрватској

„Петровачку цесту надлећу авиони и бомбардују колоне измучених људи. Звук бомби је био јачи од њих, али слабији од јаука људи. Не постоји звук гласнији од крика умирућег човека и плача оног који жали за њим. Бар ја то тако памтим и памтићу заувек тај осећај страха и немоћи.“

Присетила се и неизвесности, али и осећаја да повратка на огњиште нема.

„Памтим ишчекивање дуго као вечност да кренемо пут Србије и страхови се нижу. Хоће ли нас засути бомбама? Хоћемо ли стићи? Преко Београда настављамо да тражимо уточиште за нови почетак, налазимо га овде у Бачкој Паланци где смо прихваћени раширених руку, пригрљени и вољени…“, испричала је кроз сузе Јелена Кнежевић.

Све вести
0
Прво нова обавештењаПрво стара обавештења
loader
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала