Тајна Гуче: Како је сеоски вашар израстао у светску атракцију

© Tanjug / Раде ПрелићСпоменик трубачу у центру Гуче
Споменик трубачу у центру Гуче - Sputnik Србија
Пратите нас
Сусрет трубача са народом у Драгачеву почео је да се мења средином осамдесетих година и за то су најзаслужнија два филма тог доба — Паскаљевићев „Анђео чувар“, у коме се појављује оркестар Фејата Сејдића, и Кустуричин „Дом за вешање“.

Драгачевски сабор трубача у Гучи несумњиво је, ако не највећи, онда један од најважнијих културних брендова Србије. Свиђало се то модерним „покондиреним тиквама“ или не.

Руски амбасадор Александар Чепурин на Сабору у Гучи. - Sputnik Србија
Русија и Србија, Чепурин и труба (видео, фото)

Сабор који је први пут одржан 1961. године временом је од малог, сеоског вашара постао најпрепознатљивији српски бренд фестивалског типа, а кад је реч о значају Гуче, илустративна је изјава бившег српског премијера Војислава Коштунице: „Ко не разуме Гучу — не разуме Србију“.

О значају Драгачевског сабора трубача за мештане варошице у западној Србији, уредник „Недељника“ Ненад Чалуковић, који је рођен у Гучи каже да је Сабор обележио Гучу која би, да га није, „била само још једна паланка каквих има мноштво у Србији“.

„Сви Драгачевци, односно људи из Гуче су емотивно везани за Сабор јер су заједно са њим расли и одрастали. Наравно, увек постоји жеља да то буде нешто боље и модерније. Било је ту и неких неслагања како би Сабор требало организовати, али без обзира на све, Гуча траје и поред свих изазова, што традиционалних, што модерних“, каже Чалуковић за Спутњик.

Он се подсећа да је током деведесетих било прича да се Сабор не организује и(ли) да се пребаци у неки други град, пошто у самој Гучи једно време нико није свирао трубу, али су мештани успели да га сачувају.

„Гуча је вероватно најбоља слика Србије“, наглашава Чалуковић.

Гуча - Sputnik Србија
Отворен Сабор у Гучи, Чепурин подигао заставу, стиже и Захарова (видео)

Небојша Грујичић, главни уредник културног часописа „Модерна времена“, подсећа да труба није традиционални српски инструмент и да је у српску музику дошла из војних оркестара, нарочито после Првог светског рата.

Најбољи трубачи су традиционално долазили са југа Србије, а Гуча је било једно мало место где су трубачки оркестри долазили да „измере“ своје вештине како би касније могли да учествују на свадбама и прославама.

То је почело да се мења средином осамдесетих година и за то су најзаслужнија два филма тог то доба — Паскаљевићев „Анђео чувар“, у коме се појављује оркестар Фејата Сејдића, и Кустуричин „Дом за вешање“.

Истовремено, појављује се и талас тзв. ворлд мјузика, који трага по свету за неким аутентичним звуковим који би у испражњену љуштуру поп музике, која је већ тада била на издисају, убацио нове садржаје.

„Онда је дошао рат и распад Југославије, а на врхунцу тренда ворлд мјузика Кустурица је направио Андерграунд и тако је труба постала заштитни знак Балкана. Бреговићева музика за Андерграунд је тачно одговарала западној перцепцији Балкана као неког мрачног места којим колају дивље страсти и безумни ратови, тако да се та звучна кулиса савршено уклопила у тадашње трендове и труба је постала заштитни знак Балкана од средине деведесетих година“, додаје Грујичић.

Гуча - Sputnik Србија
КВИЗ: Колико познајете Драгачевски сабор трубача у Гучи

То је, према његовим речима, имало добре последице у смислу да су се развили одлични оркестри, тако да је труба препозната као нека врста бренда српске музике, а Гуча као средишња тачка која има туристички потенцијал, где људи могу да дођу, попију и провеселе се, односно да се „обезнане од музике и алкохола“.

У развоју Сабора и „феномена“ Гуче, значајан је и поларитет између Гуче и Егзита који се појављује након петооктобарских промена, што је, према Грујичићевом мишљењу — банална подела.

„То је, заправо, једна врста културолошко-политичке ствари. Гуча, то је Балкан, то су дивљаци који лочу, док је Егзит урбана музика која представља нашу копчу са западном цивилизацијом. И једно и друго је, наравно, чиста будалаштина која је служила у једном тренутку као добра метафора за биполарни поремећај у коме се налази Србија између баналних цивилизацијских концепата који се убацују и који, најчешће, треба да послуже за нешто друго“, каже саговорник Спутњика.

Растом туристичког потенцијала Гуче, долазило је до неизбежног пораста „употребе кича и симулације изворне музике“. С друге стране, истиче Грујичић, у музичком смислу, Балкан је једна врста „македонске салате“ у којој је удробљено свашта — од Блиског истока, преко Медитерана до Средње Европе, тако да је тешко говорити о изворној аутентичности.

Гуча је, као и Егзит, постала један вашар, од којег се не очекује никаква културна или музичка мисија, него је манифестација на којој се људи сретну, провеселе и попију, а таква врста вашара постоји свугде у свету.

Таква врста фестивалске музике прешла је после 2000. године свој врхунаца и данас и Егзит и Гуча прате „траг новца“, односно намењени су, у добром делу, странцима и њиховој представи како требају да изгледају фестивали „локалних традиција“, закључује Грујичић.

Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала