Колика је њена вредност, и колика је вредност имовине коју траже остале бивше југословенске републике, сазнаће се 13. септембра на састанку Међуресорне радне групе за спровођење Анекса А Споразума о сукцесији.
Експерти хрватског Министарства одбране тврде да је вредност имовине некадашње Југословенске армије 70 милијарди долара, а Загреб тражи 10 милијарди: осам од Србије и две од Црне Горе. Реч је о тенковима, артиљерији, бродовима и подморницама.
Војни аналитичар Александар Радић за Спутњик каже да је за Хрватску ово важна политичка тема која најмање има везе с новцем. Хрватска заправо жели да допуни искривљену историјску слику о томе да је она била нападнута и да је због тога Србија дужна да је обештети, каже Радић.
„Богат војни стамбени фонд у тој земљи некако остаје по страни, или процена вредности непокретних ствари, а с друге стране се инсистира на наоружању и војној опреми, па се и директно појавила прозивка како је, ето, тад узето 517 тенкова Т-55, 25 тенкова М-84, највећи део бродова и пловних средстава ратне морнарице и сада Хрватска заправо потражује финансијско обештећење за та средства према процени вредности из 1991“, објашњава Радић.
Као и остале државе бише Југославије, Хрватска је формирала Савет који је направио чак 19 елабората који разрађују разне категорије средстава, али се, у духу познате пропаганде, јавности сервирају примери који су симболи њене борбе за правду.
„Један је школски брод ’Јадран‘, једрењак који је купљен у време Краљевине Југославије углавном приватним средствима српских грађана, породице Карађорђевић и добровољних прилога Срба из разних делова бивше Југославије. Његова последња матична лука била је ’Лора‘ у Сплиту. Хрвати на повратку инсистирају, иако је брод био на ремонту у Тивту када је рат почео, па се тренутно налази у саставу црногорске ратне морнарице“, подсећа саговорник Спутњика.
Он додаје да се кроз преговоре неће улазити у питање ко је купио брод, већ ће се он једноставно сматрати војном имовином, што је, каже, дубоко неправедно, ако се већ на овакав начин иснистира на повратак заједничке имовине.
Други симбол борбе око Споразума о сукцесији је авион МиГ-21, којим је пилот хрватске националности Рудолф Перешин пребегао у октобру 1991. у Клагенфурт у Аустрији, која летелицу чува у бечком музеју док се не заврши процес сукцесије.
Трећи пример који Радић наводи заправо најбоље говори о томе колико је ситуација поделе некадашње војне имовине сложена. На аеродрому у Бихаћу на почетку рата биле су три ескадриле „мигова-21“, које Хрватска тражи, међутим, аеродром се налази на територији две државе, примећује Радић.
„Аеродром је направљен тако да су галерије у планини на територији Хрватске, а две главне писте на територији БиХ. Када и угрубо упоредимо колико би коштале те галерије, то је неизмерно више од авиона који су били у њима. Али у овом тренутку једнако је бескорисна инфраструктура аеродрома, јер не може да се користи ни у војне ни у цивилне сврхе, колико и престарели ’мигови-21‘ који су одавно повучени из наоружања“, наводи Радић.
Хрватска отвара и тему власништва над уметничким делима која су се налазила у војним објектима широм велике земље, посебно у Домовима ЈНА. И у овом сегменту има врло конкретан захтев, да јој се врати део уметнина из војног музеја са Калемегдана, за које је процењено да су из Хрватске или су дела хрватских аутора.
„У хрватским медијима појавила се информација да инсистирају на колекцији бакрореза Мартина Енгелбрехта, која углавном приказује како су изгледали српски војници, Крајишници, који су живели на подручју Хрватске. Кажу да би их занимало да као део њихове имају и део српске војне историје са простора који они сматрају својим“, каже Радић.
Он појашњава да је, осим за Хрватску, за остале републике СФРЈ тема сукцесије на маргини.
„Ако би нека земља могла да инсистира на тој теми, то је Македонија. На основу споразума из 1992. дословце сва војна покретна имовина пренета је на север. Иако су јој остале само пушке територијалне одбране, та земља не прави драму због војне имовине бивше заједничке државе“, закључује Радић.
Очекује се да ће се на састанку Међуресорне радне групе за спровођење Анекса А, 23 године након рата, коначно говорити о томе шта заправо спада у војну имовину, колика је њена вредност и шта ко тражи, и званично.
Колико су хрватске процене тачне, показаће архиве бивше СФРЈ, јер би требало да се отвори документација која је припадала некадашњем Савезном секретаријату за народну одбрану, која је похрањена у Србији.
#/media/File:Jadran_saling_ship.JPEG){kind=link}