Забринутост САД за руско срце је веома похвална, наводи колумниста „РИА Новости“ Максим Соколов, али време и место изјаве су необични. Ако Америка тако пажљиво брине о безбедности Русије, било би логичније да се та забринутост подели са руским званичницима, укључујући председника. Болтон је имао прилику за то у периоду од 21. до 23. октобра за време његовог боравка у Москви, јер за Грузију, где је био 25. и 26. октобра, руско-кинески односи нису толико актуелни.
Постоји могућност да је Болтон говорио о томе у Москви током поверљивих разговора, док је реакција његових саговорника могла да буде различита. Ако се Кремљ сложио да расправља о овој теми, ови преговори су морали да пролазе у оквиру тајне дипломатије. Када Болтон након неколико дана целом свету обелодањује кинеско питање, он је изабрао најпоузданији начин да наруши преговоре који нису још ни почели, што не говори о њему као искусном дипломати.
Ако је Кремљ, што је вероватније, одбио да дискутује о поменутој теми, онда је након јавне незаинтересованости Москве, ово можда покушај притиска на Кремљ да се ипак расправља о овом питању, али веома неуспешно. Познато је како се Москва односи према мегафонској дипломатији.
Ако говоримо о правом значењу Болтоновог предлога, може се закључити да се користи методом „завади па владај“.
Соколов сматра да Болтон жели да постане макијавелиста, јер је идеја да се Русија и Кина окрену једна против друге већ дуго на тапету америчких стратега. Уместо тренутне конфигурације, када су САД уписале Русију и Кину међу непријатеље, заборавивши успут на то колико је бескорисно истовремено ратовати на два фронта, и корисно уништавати непријатеље појединачно, озбиљна свађа између Москве и Пекинга би била изузетно занимљива Вашингтону.
У одсуству антагонистичких контрадикција између две земље, Русија и Кина не показују жељу да играју по сценарију који је написао Вашингтон, наглашава руски експерт. Тренутно кинеске намере и могућности не дају повода да се озбиљније говори о нуклеарном удару на срце Русије и о Кини као непријатељу број један. Очигледно се америчка администрација прерачунала и игнорисала чињеницу да су и Москва и Пекинг свесни последица онога о чему Болтон прича.
Можда је Бела кућа инспирисана преседаном из 1941. године, када је Черчил послао поруку Стаљину да су Немци почели пребацивање својих дивизија у Пољску, али је то прекинуто кад су сазнали за српску револуцију. Пресликано на данашњу ситуацију: Черчил (Болтон), увек пријатељски настројен према Русији, упозорава Москву да Немци (Кинези) имају зле намере против Русије и да им не треба веровати. А Черчилу, тј. Болтону, могу. Међутим, ту постоји суштинска разлика, јер у пролеће 1941. средства контроле и надзора нису била тако ефикасна као данас. Тада је Черчилова порука Москви бар подстакла на размишљање, а данас Болтон није могао да открије ништа ново о нуклеарном потенцијалу Кине, а да Русија већ није упућена у то. Заинтересованост САД и Болтона за конфликт је јасна, али ти напори су очигледно недовољни да би довели до промена у руској спољној политици, закључио је Соколов.
