На митрополитово писмо и молбу да се црква не дира, премијер Марковић је одговорио да он прије свега „води рачуна о земаљским законима који ће бити испоштовани“, као и да митрополит Амфилохије својим чињењем задире „у темеље црногорског суживота —културног, мултиетничког па и вјерског, на коме је опстала Црна Гора и којим се данас поноси и легитимише“.
„Не дирајте у ту можда и највећу црногорску вриједност. Јер баш та лакоћа и упорност с којом ево скоро три деценије дијелите Црну Гору, умјесто да сабирате, мене више плаши од тога хоће ли на врху Румије остати објекат који Ви називате црквом“, поручио је Марковић Амфилохију.
Аналитичар Бошко Вукићевић мишљења је да је мала вјероватноћа да оваква врста јавних писама може допринијети разрешењу друштвене кризе у Црној Гори, а такво увјерење, како каже, постаје чвршће нарочито након јавног одговора премијера Марковића на аргументацију митрополита Амфилохија о оправданости постојања црквице на Румији и на његову молбу да држава не предузима њено уклањање.
„Иако Марковић у писму помиње заједнички допринос православној и свеукупној кохезији у отаџбини, из преовлађујућег тона и садржаја писма, које обилује цинизмом, закључује се да нема искрености у постизању поменутог племенитог циља. Рекло би се да су Марковићев начин обраћања, као и многе отровне стрелице које упућује саговорнику, усмјерени ка задовољењу очекивања екстремних сегмената црногорског режима, прије неголи ка вођењу конструктивне комуникације и постизању договора“, каже Вукићевић за Спутњик.
У прилог таквој тези је, како додаје, „непримјерен тон у обраћању једном вјерском великодостојнику“, помињање „одсуства логике и чињеница“ у митрополитовом писму, али и „неразумних сарадника“, који су „оптерећени мржњом“.
„Но врхунац цинизма Марковић достиже у дијелу у којем оптужује митрополита Амфилохија да „скоро три деценије дијели Црну Гору, умјесто да сабира“. Наиме, општепознато је да је Марковићева партија, ДПС, симбол подјела у Црној Гори. Они су за готово тридесет година владавине издијелили све што се издијелити могло: народ, вјеру, језик, културу. Језива је реалност да су активисти ове партије, за вријеме дуготрајне камелеонске владавине, симболички али и дословно људима упадали у куће да рођену браћу посвађају и подијеле, а дјецу окрену против родитеља. Марковићево усмјеравање кривице за креирање подјела на неког другог има примјесе апсурдног“, сматра наш саговорник.
У том смислу, по виђењу овог аналитичара, и премијерово самохвалисање о „мултиетничком и вјерском суживоту којима се Црна Гора легитимише пред свијетом“, такође нема реалног основа.
„Тај наводни склад између само одређених народа производ је краткорочних дилова ДПС-а са политичким представницима Бошњака и Албанаца. Иначе, почетком деведесетих година на мети злогласних политика владајуће странке углавном је било муслиманско становништво, тада дискриминисано и шиканирано на разне начине. Посљедњих година то су Срби, изложени бруталним политикама националне дискриминације, о којима је често било ријечи. Тако да је Марковићева прича о мултиетничком складу само мртво слово на папиру, а када се мало по њему загребе испод се пронађу језиви примјери успостављања апартхејдског система“, јасан је Вукићевић.
На крају разговора за Спутњика наш саговорник се запитао и да ли је могуће смислено коментарисати оптужбу премијера Марковића да митрополит Амфилохије три деценије „удара на темеље Црне Горе“?
„Рецимо, да ли удара на темеље онај који је прекршио завјет Светог Петра Цетињског и издао Русију, или онај који тај завјет поштује? Да ли удара на темеље онај који се на све могуће начине одриче Његоша и његове заоставштине или онај који тековине нашег највећег пјесника поставља на највише мјесто? Неспорно је да је актуелни црногорски режим направио радикалан заокрет од културне и цивилизацијске матрице наше земље. Они за тај новитет могу тражити подржаваоце, али је бесмислено да наведени заокрет негирају, јер је он свима пред очима“, закључује Вукићевић.
