О ставовима дукљанских интелектуалаца свједоче њихови бројни јавни иступи, а својеврстан је парадокс да без имало стида отворено промовишу раздор међу браћом, правдајући то страховањем да би православна кохезија у Црној Гори уједно била и „основ за укидање црногорске државе“.
Један од њих је књижевник Андреј Николаидис, који са жаљењем констатује да се у Црној Гори не би сви радовали и да та земља постане првак света у фудбалу, док његов колега Милорад Поповић сматра да Црногорци имају проблем с двојним идентитетом какав је присутан код Украјинаца и Бјелоруса или Велшана и Каталонаца.
Логика размишљања овог дела црногорске интелектуалне елите, иако искривљена, крајње је проста — у мјери у којој је Црна Гора више антисрпска утолико је више црногорска. И обрнуто. Док је једини услов опстанка Црне Горе да она идентитетски буде конституисана као антисрпска држава.
Тако је нпр. црногорски премијер Душко Марковић, којем се прије неколико мјесеци омакла изјава да је због нараслих подјела „потребна кохезија у православном бићу Црне Горе“ био жестоко нападнут од истих режимских интелектуалаца који су га због такве идеје прогласили готово неурачунљивим, односно „несвјесним о чему говори“.
Слично је и данас, па се чини да би једна од потенцијално највећих ноћних мора „Дукљана“ био улазак Срба у Владу Црне Горе, а нарочито подозрење се гаји у односу на скорашњи позив шефа српске дипоматије Ивице Дачића да Срби заузму мјеста у извршној власти. Ако оставимо по страни све објективне препреке да тренутно дође до једног таквог сценарија, упадљиво је негодовање појединих интелектуалаца дукљанске провинијенције који неки „нови друштвени уговор“ у Црној Гори, који подразумијева „православну кохезију“, виде искључиво као пут за укидање државе.
Предсједник „Праве Црне Горе“ Марко Милачић каже да је „врло симптоматична“ реакција дијела црногорске јавности на Дачићев позив, те да су се реакције кретале од отвореног ниподаштавања изјаве српског министра до страха да у Црној Гори, не дај боже, не дође до унутарправославног помирења.
„Пратећи коментаре на друштвним мрежама, нарочито оне који су писали представници мањинских народа, а било их је сијасет на ту тему, било је уочљиво да они благо речено не желе да дође до тога, па су коментари најчешће били ’никако‘ и ’нипошто‘ јер су Срби против НАТО-а и против Црногорске православне цркве. А такође, врло чести су били и коментари да Демократска партија социјалиста (ДПС) има стабилну и озбиљну коалицију са Албанцима и Бошњацима“, каже Милачић за Спутњик.
Милачић стога сматра да се тренутно из више разлога говори против могућег унутарправославног помирења, а које би Црној Гори, према његовом мишљењу, могло да донесе једино стабилност и учвршћивање државе.
„Осим геополитичких разлога, противници помирења међу већинским православним становништвом у Црној Гори такође се боје и губитка „класичних приземних бенефиција, зато што сматрају да би уласком Срба у власт изгубили дио колача који су последњих година заузели у огромној и непропорцијалној мјери“, напомиње Милачић.
У прилог томе он подсјећа да се нарочито у оном дијелу јавности у којем се воле представљати и декларисати као Црногорци — а у питању су класични Дукљани и Монтенегрини, народски речено — највише страхује да им неко не узме „оно што су отели“.
„Ти људи су киднаповали, отели и приватизовали Црну Гору. Не из историјских, духовних, идејних и патриотских разлога, већ чисто из разлога привилегија и материјалних интереса. Они се прво боје да им Срби или њихови представници не узму дио колача који су на силу, противно вољи већине грађана, заграбили, а уз то су од Црне Горе створили своју латифундију и феуд који уништавају на сваки начин.“
„Због тога, ти кругови у унутарправославном помирењу виде улазак још једног озбиљног конститутивног играча у њихово поље, који ће да им квари игру, а зазиру и зато јер би се у том тренутку промијенио (антисрпски) концепт Црне Горе који су до сада овако накарадно изградили и на који полажу тапију“, додаје Милачић.
Наш саговорник, супротно противницима веће кохезије православног цногорског становништава, закључује да ће „Црна Гора постати економски просперитена и кренути у демократски, духовни и сваки други опоравак тек онда кад дође до помирења на тој конститутивној осовини, између једног истог народа који се сада назива са два имена“.
