Сликарство је као кошуља — или некоме легне или не. Не бих ја то демистификовао. Као литература, већ после прве странице схватите да сте књигу већ прочитали када вас „држи“ — овако млади уметник за Спутњикову емисију „Орбита културе“ дефинише своју страст према сликарском платну, али и однос публике према његовим делима.
Ђорђевић, који од 2014. године живи и ради на релацији Београд — Париз, представља се први пут после четворогодишње паузе пред београдском публиком самосталном изложбом нових радова, које ће приказати потом и у Сомбору и Панчеву. Реч је о претежно великим платнима, колажима и цртежима, а необичан назив поставке произашао је, како наш саговорник каже, из процеса рада када се наметне тема која се касније извуче и као чиода „налепи“ на име изложбе.
„Читајући неке књиге наслов је дошао као једна налепљена доброзвучна структура, а истовремено има некакве везе са тим подземним светом који врло често извире на мојим сликама. Не можете да се условно приближите или пробате да дешифрујете смрт ако немате неки суптилитет и однос према животу који ће кроз контратежу да опише и смрт.“
Изложбу текстуално прати одсечак чувене поеме Т.С. Елиота „Шупљи људи“ и део есеја Мухарема Баздуља „Потребно је упознати ноћ“ у којем књижевник оцењује да је пут Мате Ђорђевића — пут изабране традиције, и када је реч о сликарству и када је реч о светоназору и филозофији“.
Према Ђорђевићевим речима, за целокупан досадашњи опус инспирацију је највише налазио у литератури.
„Мени су већи колегијални сапатници неке тачке на које наилазим у литератури као један страствени читач него у самим људима из мог еснафа. Управо та нека врста фузије и ствара одређене идеје. То је свакодневни импулс“, истиче уметник за Спутњик, и додаје да увек прави једну необичну дистанцу у односу на свој рад.
„Ја себе скоро да никада нисам доживљавао као човека од професије. Мени сликарство, цртање није никакав фах. То је моје треће плућно крило, облик дисања, начин да усправно ходам.“
Ђорђевић је добитник великог броја домаћих и интернационалних награда, међу којима су награда за цртеж Фондације Владимира Величковића, те награде за цртеж, сликарство и за целокупан опус (у виду једногодишњег резиденцијалног програма) Француске академије наука и уметности, као и награда Остен бијенала за цртеж у Скопљу.
На питање да ли пристигла признања доживљава као спокој и знак да је на добром путу или пак одговорност и поверење које треба да оправда, сликар објашњава да период награђивања за њега пролази у чудном безумљу.
„Тек када се човек растресе од тога, у наредном периоду се осети силина тих тегова које носе награде. И онда то обично доноси масу добрих и масу ружних ствари. Људи имају предрасуде према тој врсти награђивања. На било који начин, да ли су основане или не. Онда себи постављамо нове циљеве. Треба да ударимо неку нову лествицу. Да изнова направимо неку нову конструкцију која ће да оправда квалитет из прошлости, али која ће да зада нове задатке у будућим данима“, каже Ђорђевић за Спутњик.
