То је свет спреге политике и капитала у ком моћници отворено прете, а теорије завере нису ни потребне јер се све јавно и дрско обзнањује.
Није случајно, каже новинар и писац Душан Микља, Данте у својој „Божанственој комедији“ грамзивост означио као најстрашнији грех, јер из њега све проистиче, а управо је то главна одлика корпоративног капитализма. Микља објашњава да је у жељи да упозори куда води таква бестидна похлепа написао књигу „Пре него што буде касно“, објављену у издању „Лагуне“.
Конципирана као трилер о корпорацијској контроли света, књига кроз причу о преобраћенику савести, некад управнику затвора у ком су се одвијали монструозни опити, проговара о геополитици, еугеници, озбиљном уплитању великих сила у демографију…
Наша стварност премашује најфантастичнија очекивања, примећује Микља, јер опити који се помињу у књизи су се заиста догодили: у државама Орегон и Вашингтон затвореници су, за симболичну надокнаду, потапани у радиоактивну течност да би се видело како то утиче на плодност човека. Наш саговорник наводи и пример пројекта на канадском Универзитету Мекџил, где су вршени експерименти са пражњењем ума с циљем да се он попуни инструкцијама налогодавца.
„То је истина, а делује као невероватна теорија завере. Затим је ту уплитање у демографску структуру, а сведоци смо и усмерених миграција. Рецимо, у једној години се појави милион миграната, а претходне или потоње знатно мање. Притом, логично је да људи спасавају главе из угроженог подручја и да налазе уточиште у првој суседној земљи. Али у овом случају није било тако. Можемо да закључимо да мотив није било само спасавање главе него и потапање Европе“, наводи Микља.
У тај контекст може се ставити и деловање Билдерберг групе која, како подсећа наш гост, окупља најмоћније људе из света политике, обавештајног рада, новинарства, а сама методологија њених састанака делује као „налог који ће спроводити владе“. Према његовим речима, управо је демографија била најчешћа тема Билдерберг групе, што потврђује да је доживљавају као снажно политичко оружје.
На питање да ли је простор бивше Југославије пример сличних експеримената, имајући у виду коришћење бомби с осиромашеним уранијумом, али и западну политику подстицања међунационалних и свих других конфликата, Микља каже да је примена осиромашеног уранијума злочин за који, ако постоји нека правда, они који су га користили треба да одговарају. Нема сумње, напомиње, и да су читава географска подручја служила за „чудовишне опите“ чији је трагичан исход био очекиван.
„Узмите ’арапско пролеће‘ — то није могло да се заврши без крви. Имали смо уређене државе, већина их јесте било аутократско, али у њима није било толико погибије, нереда, избеглиштва. То је ипак био део једног смишљеног плана“, констатује наш саговорник.
Да ли је резултат да се либерална демократија, која је некад била узор за све, претвара у тоталитаризам и дистопију? Микља каже да књига управо зато има наслов „Пре него што буде касно“, а заплет и почиње реченицом „Ко ће чути пад дрвета у пустој шуми“.
„Ако нестане човек, неће бити ни сведока, Земља ће се окретати у леденој пустоши“, упозорава он уз опаску да је морална пустош већ увелико узела маха и отворено преовлађује у свету.
„Људи бестидно кажу — ми ћемо учинити то што нама иде у прилог, што је добро за нашу државу, корпорацију, независно од тога какво морално значење то има“, каже Микља.
Упитан ко може да артикулише циљеве оних који желе да се побуне против таквог система, будући да је левица која се борила за људска и радничка права мање-више пропала, Микља каже да су то „усамљени интелектуалци“, који међутим, како признаје, немају много стварне моћи.
„Кад се говори о слободи штампе и говора, људи превиђају да није само важно да ли можете да нешто кажете а да вас после тога не ухапсе, него да је важно да ли имате прилику да вас неко други чује, који су то медији који ће прихватити да тај глас обзнане. У књизи цитирам америчког могула који је рекао баш на састанку Билдерберг групе: није наш посао да људима саопштавамо оно што они желе да чују, већ оно што ми мислимо да они треба да чују. Све је у тој реченици“, образлаже Микља и додаје да смо, ма где живели, сведоци односа у ком се у медијима стварност толико изобличује да „почиње да личи на неговање лудила“.
Он наду ипак види у деловању „побуњеника савести“, попут Ноама Чомског, Јаниса Варуфакиса, Наоми Клајн, Маргарет Атвуд…
„Они су можда и најдрагоценији преостали део савести човечанства и људи који уживају велики углед и имају све више присталица. Делим њихова становишта. Али много је важније да им се придружују многи млади људи који схватају да је свет заиста на судбоносној прекретници и да нема много времена да се пружи отпор зато што је свеобухватна контрола све присутнија и лако је замислити да ће људи једног дана бити толико надзирани да неће моћи ни да помисле на отпор“, упозорава гост Спутњика.
