Шта вреди Уставном суду Босне и Херцеговине што је донео фарсичну „пресуду“ да Република Српска не сме да слави 9. јануар као свој Дан, него мора да одабере неки други датум?
Ова „правно утемељена“ одлука, јасно је, представља приземну политичку пашквилу, темпирану после осуде Радована Караџића, једног од утемељивача Српске 9. јануара 1992, на доживотну робију.
Али, све је то ван реалности.
Сви у Сарајеву, али и сви на Западу који диктирају или аминују потезе „дубоке државе“ у Босни знају:
Сваког 9. јануара, на празник Светог Стефана, цела Република Српска славиће свој дан. Сви као један.
То не могу променити мизерне „уставне анализе“ нити лелеци премудрих регионалних проноситеља „мира“ о Српској као „геноцидној творевини насталој на крви“.
Све је то избледело, изанђало, пресахло.
Република Српска има свој Дан — то је реалност.
Огласио се у петак и премијер Албаније Еди Рама, који не види димне бомбе и пројектиле под прозором. Не види гневне демонстранте који му раде о глави, али види коме би да се додвори да би ту главу спасао.
Коме, до западној војној Алијанси.
Поручио је Рама из Тиране да је неопходно да се Косово укључи у НАТО, јер је то најбоље решење за цео Балкан и евроатланску породицу.
Колико је то наивно. И нереално.
Косово, као непостојећа држава, не може да одигра чак ни фудбалску утакмицу у Шпанији која га не признаје.
Па може ли ико да замисли да званични Мадрид, и остале чланице НАТО-а за које Косово није држава, гласају за њихов пријем у Алијансу.
Не могу да добаце ни до Интерпола ни Унеска, али би јуначким јуришем да новом херојском армијом умарширају у Северноатлански пакт како би га ојачали.
Незамисливо, бесмислено, пусте жеље…
И Београду се ових дана спрема нови, наводно, француско-немачки план за „решење“ косовског питања.
У најкраћем, како се спекулише, предлог је следећи: Косово је независно, његове границе су непромењиве, а о свему другом може да се разговара. Србима се, шатро, нуди и друга „Република Српска“ у оквиру Републике Косово које би постало (није довољно НАТО) и чланица УН.
Биће то, очигледно, још један потпуно немогућ захтев водећих европских играча, који Београд не може ни разматрати. Није реално.
Биће то, у ствари, очајнички покушај да рањена и подељена Европа, мимо реалности, одглуми моћ и снагу у новој геополитичкој слагалици, где се све више налази на маргини.
Јалово, анемично, килаво.
И још један занимљив актуелан детаљ:
Док се суверенистичке снаге спремају да направе земљотрес на европским изборима, док Британци изазивају ланчани политички хаос неартикулисаним „брегзитом“, а мигранстки цунами је нерешив, врхушка у ЕУ доноси следећу епохалну одлуку:
„Забрањују се пластични тањирићи, прибор за јело и сламчице.“
Е, то је већ реално, добро осмишљено, примењиво, а вероватно и корисно у еколошко-здравственим аспектима.
То је европски модел, кога би на путу „светлих интеграција“ требало да се држе и преамбицозни балкански лидери.
Маните се померања граница, укидања држава, преправљања темељних празника и симбола.
Дајте да видимо шта ћемо са тим тањирићима.
