Са једним од најбољих тенора наше музичке сцене, Душаном Свиларом, којег све чешће гледамо на „даскама које живот значе“ разговарали смо о његовој новој улози у мјузиклу Југа Радивојевића „Фантом из опере“, стању у српској култури, али и о томе да ли су глумци љубоморни када им музичар „украде“ славу.
Свилар, који увек истиче да му је Здравко Чолић узор у музичком смислу, каже за Спутњик да у глуми нема свог идола.
„У глуми су ми дефинитивно узор животне ситуације које сам проживео и доживео. Немам ниједног глумца или глумицу као неког узора. Мислим да глума није опонашање. Пре бих рекао да је она доживљај“, истиче певач који је у позоришту дебитовао улогом Драгутина Димитријевића Аписа у мјузиклу Љубише Ристића „Тајна Црне руке“.
Нашег саговорника питали смо и од када датира његова љубав према руским романсама.
„Мој први клавир који сам имао је био „Чајковски“. Када сам имао три године, питао сам маму ко је Чајковски, и онда ми је она објаснила. Од малена ми је пуштала његову музику. И како је време пролазило на нашем тржишту били су присутни певачи руске уметничке и естрадне музике, па је било неизбежно да се упознамо са тим. И мислим да је то нешто што је нама било најближе тада“, објаснио је Свилар за Спутњик.
