Када из правца Звечана прелазите преко обронака Рогозне, након неколико километара наилазите на питому долину Ибарског Колашина, чији је центар Зубин Поток, једна од четири општине на северу Косова и Метохије.
Та долина недавно је била поприште сурове акције коју су извеле специјалне јединице косовских Албанаца РОСУ, у којој је повређен и Михаил Красношчоков, службеник УН, кога је приштинска влада косовских Албанаца прогласила за руског шпијуна.
Ране се још лече
На акцију РОСУ, у којој су хапшени и пребијани невини људи, ломљени аутомобили и куће, више не подсећа готово ништа. Прозори на ресторанима и радњама које је РОСУ поломила промењени су, тек понеки аутомобил изломљених прозора сећа на на оно што је учињено.
Ипак, многи повређени су још на лечењу или примају терапију након што су им припадници РОСУ изломили кости.
Један од жртава акције је и Ивица Миловановић, возач. Њега и његову породицу, супругу, кћер, сина и братанца, пребили су албански специјалци испред куће у селу Вараге, док су се спремали да пођу на посао, на триста метара од главног пута.
„Само кад умрем, заборавићу“, одмахује главом Ивица док нам показује место испред куће свог братанца, где су их РОСУ затекле. Ивици су поломили два ребра, добио је ударце у стомак и мошнице, а кундачили су га и по глави.
Чија је ово земља...
„Пошли смо на посао, цела фамилија. Ово је наш сеоски пут, видите да се главни пут одавде ни не види. Син је ишао својим колима испред нас, једно 100, 150 метара, стао је и кренуо да се враћа. Каже: ’Тата, немој да идемо горе, тамо су борбена возила РОСУ‘. Вратимо се полако назад. У моменту је наишао комшија и рекао нам да се вратимо мало назад да их не ометамо. Повукли смо се још мало док не одраде своју акцију“, прича Ивица.
У трену, појављују се РОСУ специјалци у пузећем ставу, „као шакали“, описује Ивица. Тада почиње физичко и психичко малтретирање породице Милутиновић.
Уз повике да стану, иако су сви већ стајали, и пуцње у ваздух РОСУ је почела да их туче породицу.
„Само сам успео да видим када је Невену, моју ћерку, један ударио ногом у леђа, док сам се окренуо да видим шта ћу, један ме кундаком удари, па још једном... Поломио ми је ребра. Кундаком и ногама. Везао ми руке позади и само виче: ’Ти си главни, ти си кривац, ти си пуцао на полицију, мајку ти‘“, сведочи Ивица.
Ово је ’велика Албанија‘!
„Чија је земља ово“, пита ме.
„Како чија, моја земља“, одговорим.
„Није твоја, ово је ’велика Албанија‘, мајку ти!“
„Шта да радим? Његово се важи“, препричава Ивица.
„Ту ме је још двапут ударио. Видео сам да ми и сина бију, али не могу ништа. Ошамућен. Видим, један са аутоматом, само ломи синовљева кола. Када су ме вукли према возилу у које су нас убацили питају ме: ’Ко је председник? А Тачи, а Вучић? Репубљика Косова иљи Косова и Метохија?‘.“
„Ћутим, не смем да кажем.“
„’Репубљика Косова, је ли јасно?‘. Ја кажем: ’Јасно, како ти кажеш‘, па кад ме је опалио у главу. Шта да кажем?“, сведочи Ивица о малтретирању РОСУ.
Ех, да смо један на један…
Док нам показује куда су га и како вукли до борбених возила, видимо и уништени камион испред куће. Тај камионет, Ивицином рођаку служи за превоз свиња и пилића са фарме коју има. Избушене гуме, поломљена стакла, улубљена лимарија…
Ивица нам објашњава како га је албански специјалац малтретирао, псовао га и тукао.
„Да ти кажем, познајем њихов говор, и онај старински и овај нови. Ово је нека сорта, не знам ни ја шта су. Крупан је, али да смо један на један, другачије би било.“
„Све бих издржао, али толико понижење на свом имању…“
Ивици се у том моменту губи глас. Дрхти му брада. Најтеже му је, каже, било када је видео да албански специјалци у возило убацују и његовог сина и братанца.
Дводневни притвор
Породица Милутиновић одведена је у јужни део Косовске Митровице, где је Ивица први пут осетио болове и да не може да дише. Лекар, Албанац је „утврдио“ да нема прелома.
У притворској јединици, у којој су провели 48 сати, према њима су се понашали коректно. Међутим, Ивица је осећао гушење, а суђење у северном делу Косовске Митровице није могао да издржи, пао је у несвест и пребачен је у шок собу болнице у северном делу Косовске Митровице. Тек ту, два дана након напада РОСУ, лекари су констатовали прелом два ребра. Из болнице је изашао пре неколико дана.
Оптужен је за хулиганство, тероризам и ометање полиције на дужности.
„Све ће ово некако да зарасте, али ово са сином, са женом и ћерком… То ћу да заборавим тек када умрем“, каже нам Ивица.
„Коме сам крив, шта сам крив, не знам… Све је ово моје имање, ником никад штету нисам направио. Не само овде, него уопште, куд год ишао. Тридесет и нешто година сам за воланом. Али ово што ми се десило на мом имању, са тим никад не могу да се помирим. Сад смо нас пет, шест рођака криви за све. Шта је крив глувонеми човек који је ухапшен са мном? Шта је крива моја жена? Моја ћерка?“, прича са горчином.
Са горчином и ми напуштамо Вараге и Зубин поток. После операције РОСУ, над долином Ибарског Колашина надвила се тешка тишина испуњена страхом који се осећа у ваздуху.
