„Увидом у архивски документ о попису Државне имовине, током трајања независне државе Краљевине Црне Горе до 1918. године, јасно се види да ниједна православна, ни римокатоличка црква, ни џамија нису биле имовина државе“, наводи се у саопштењу Митрополије.
Све су државне власти у Црној Гори, барем до 1946. године, како националне тако и окупационе, поштовале и уважавале имовинска права и власништво Цетињске митрополије и њених храмова, и нису узурпирале њене поседе. Ствари ће се темељно променити доласком комуниста на власт. Према Закону о аграрној реформи и унутрашњој колонизацији из 1946. православни манастири у Црној Гори лишени су већег дела својих земљишних поседа.
Међутим, како наводи Митрополија, садашње настојање државних центара моћи у Подгорици јединствен је такав случај у целокупној историји Црне Горе и њене државно-правне традиције.
„Таква изразито насилна идеолошка и политичка доктрина нема утемељења у правном и целокупном историјском наслеђу ове намучене земље. Државни идеолози често форсирају тезу да је Српска православна црква у Црној Гори присутна тек од 1920. Срачунато и тенденциозно прећутали су 700 минулих година њеног деловања на овим просторима“, пише у саопштењу.
Она додаје да се тенденциозно прећуткује да се Митрополија црногорска и приморска, као наследница Митрополије зетске, помиње први пут 1504. године и подмеће да је формирана 1931. године, желећи да јој се код неупућених скрати постојање за 427 година.
„Самовољном и неканонском одлуком турских врховних власти укинута је 1766. године Пећка патријаршија као мајка-црква Цетињске Митрополије. У раздобљу између 1766. и обнове српске патријаршије 1920. цетињски митрополити и господари Црне Горе истрајно су се залагали за успостављање Пећке патријаршије и формирање јединствене српске државе“, пише у саопштењу.
Православна Црква у Црној Гори је, како наводе, носилац је и промотер српског црквено-народног идентитета.
„Управо зато Митрополија цетињска никад није ни затражила па самим тим ни добила томос (повељу) о стицању статуса аутокефалне цркве. Њен духовни и национални приоритет био је управо супротан – обнова српске патријаршије у Пећи. Она, додуше, јесте називана ’аутокефалном‘ од 1904. г. на иницијативу кнеза Николе, наследника митрополита и господара Петровића, који се као такав понашао у односу на Цркву као господар и ’митрополит‘, у времену кад је Митрополија – Православна црква у Црној Гори – била државна вера, а он хришћански владар“, истиче се у саопштењу.
Што се тиче навођења ње као „аутокефалне“ у Рали-Потлијевом зборнику канона, у фусноти се изричито наводи да у Синтагматиону Цариградске патријаршије, која је давала аутокефалност, тога нема.
„Књаз Никола је прогласио Цркву ’аутокефалном‘ – да би га митрополит крунисао за краља (1910). А што се тиче обнове јединства Пећке патријаршије, исти краљ је (1913) поставио првог пећког митрополита Гаврила Дожића, после укидања Пећке патријаршије (1766) и из егзила прихватио њену обнову, тражећи само да јој седиште буде у Пећи, а не у Сремским Карловцима – Београду“, додаје се у саопштењу.
Митрополија црногорско-приморска на крају позива јавност на поштовање „завештања наших народних великана...“ јер „народ који флагратно крши и несавесно игнорише аутентично духовно и правно наслеђе минулих поколења неминовно је осуђен на духовну деструкцију и биолошко нестајање“.
