„Ово није дипломатска победа Москве, него здравог разума“, узвраћа Дмитриј Песков, портпарол председника Русије Владимира Путина.
Право гласа Русије у Парламентарној скупштини Савета Европе суспендовано је пре пет година због, како је наведено, анексије Крима. Али овонедељна одлука о укидању те суспензије, указује немачки „Дојче веле“, Крим уопште и не спомиње.
За одлуку је гласало 118 чланова Парламентарне скупштине, наспрам 62 против и 10 уздржаних. Кудикамо важније од ових бројки, неподељену подршку Русији пружили су парламентарци из Француске и Немачке, Италије, Шпаније — једногласно је на тај начин гласала и српска делегација — док су се на пораженој страни, уз Украјину и Пољску, поред осталих, нашли и Британци, који нису успели у покушају да изолују Русију и да и на тај начин продуже конфронтацију на нашем континенту.
Тек, случај је тако удесио, а можда уопште и није случајно, да је ова одлука Савета Европе уследила само две недеље након што је председник Француске Емануел Макрон рекао да „Европа мора да изгради нова правила поверења и безбедности са Русијом и да не треба искључиво да се усаглашава са НАТО-ом“, већ да је „потребно изградити односе само између Европе и Русије“, дакле, без спољног фактора с оне стране Атлантика. А премијер Француске Едуар Филип потом јеретички поручује и да „санкције нису стални режим“, већ да „у било ком тренутку могу бити укинуте“...
Зашто је донета одлука о повратку Русије у Савет Европе и колики је значај те одлуке? Предстоји ли Европи нормализација односа међу њеним водећим силама и да ли ће Француска и Немачка имати снаге за тако нешто?
Ово су питања о којима су у „Новом Спутњик поретку“ говорили дипломата и некадашњи амбасадор Срећко Ђукић и др Милош Јовановић, доцент на Катедри за међународно право и међународне односе Правног факултета и председник Демократске странке Србије.
Упркос оценама да се „Савет Европе предао Русији“, што „представља катастрофу“, како парадигматично коментарише портал „ЕУ обзервер“, те да је „Европа на продају, а Путин купује“, што је уз једну експлицитну псовку утврдио Гари Каспаров, Срећко Ђукић указује да је „ово заједничка победа Европе и Русије. Европи је потребна Русија и после пет година дошло је време за повратак Русије у најстарију организацију на нашем континенту, која има велики демократски капацитет и престиж. Она без Русије није потпуна, као што ни Русија без Савета Европе нема онај потенцијал који заслужује да има“.
„Ако неко има право на задовољство, то је Русија, јер ова епизода показује да су земље Западне Европе постале свесне да је њихов маневарски простор изузетно узак и да не могу да натерају Русију да поступи супротно својим интересима“, указује Милош Јовановић. „Уз то, ова одлука је значајна и зато што показује да сâм Запад више није хомоген као што је био после Хладног рата, о чему сведочи и начин на који су гласале Француска и Немачка, односно Велика Британија с друге стране, где се види да свако претпоставља сопствени интерес некаквом заједничком геополитичком ставу.“
Анализирајући разлоге за одлуку коју је донела Парламентарна скупштина Савета Европе, западни медији указују на неколико могућих мотива. Једно од објашњења указује на руску претњу да ће се у потпуности повући из Савета Европе, „Блумберг“ своје тумачење своди на финансијски мотив, јер Русија уплаћује скоро 10 одсто годишњег буџета ове организације (то је престала да чини 2017. године), док лондонски „Индепендент“ указује да су француски председник Емануел Макрон и немачка канцеларка Ангела Меркел, које описује као главне лобисте за доношење ове одлуке, свој поступак оправдали тиме што је ова ситуација штетнија по руске грађане него по руску владу... Или је пак овде највише реч о покушају да се односи релаксирају и колико-толико нормализују?
Иако је „Русија највећи појединачни донатор Савета Европе који се без ње заиста нашао у озбиљном финансијском проблему“, Срећко Ђукић сматра да је „ово пре свега покушај тражења једног новог модела уређења међународних односа, будући да Европа схвата да је за њу тесан простор на коме се налази и да без Русије не може. Али не само без Русије — овде се ради о интеграцији читавог простора Европе и Азије, који је и географски, али и политички, економски и безбедносно један простор који укључује и Кину“.
„Објашњење да је Русија у Савет Европе враћена због њених грађана, који би иначе били ускраћени за заштиту Суда за људска права у Стразбуру, представља само изговор“, уверен је Милош Јовановић. „Одлука је донета управо зато што су сви постали свесни да санкције, у најмању руку, не дају резултат и да зато треба завршити с њима. И као таква би могла да представља и најаву даљег омекшавања односа, премда је за такав закључак још увек рано.“
Ћутке заобиђено питање Крима, иако је управо због њега Русији било одузето право гласа, а ништа се у међувремену није променило, Срећко Ђукић види као ефикасан начин за превазилажење разлика: „Да је Европа наставила да инсистира на враћању Крима Украјини као услову за повратак у Савет Европе, од тога не би било ништа. Исто тако, ни Русија не инсистира на формалном признању да је Крим њен саставни део. Политика је сад направила својеврсни мост преко ове тачке раздора и уклоњена је једна препрека на путу општег европског и евроазијског уједињења. Истраживања су, уосталом, и показала да преко 70 одсто људи у Европи не жели даље заоштравање односа, што говори да на континенту сазрева потенцијал за мирно решавање спорова.“
А то је истовремено и пут ка умањивању утицаја спољног фактора на овом простору јер се, закључује Милош Јовановић, „англоамеричка геополитика одувек највише плашила осовине Берлин-Москва, која би евроазијски континент спојила и учинила неосвојивом тврђавом за англоамерички интерес. Америка ће то покушати да спречи као што и чини одавно, али њене могућности више нису онакве какве су биле“.
