Успешно сте се регистровали!
Молимо вас, улогујте се путем линка који вам је послат на

Сећања на „Олују“ из прве руке

© Tanjug / JAROSLAV PAPСрби из Крајине
Срби из Крајине - Sputnik Србија
Пратите нас
Срби који су избегли из Хрватске током акције „Олуја“ на данашњи дан 1995. године кажу да ране прогнаних и расељених нису зарасле, нити ће икада зарасти, и да је обележавање тог трагичног догађаја у новијој српској историји важно како би се сачувало сећање на српске жртве.

Милица Јурић, чији су родитељи Радомир и Љиљана Михић били у колони избеглих Срба, испричала је за Танјуг да су они желели да сачувају огњиште и да су зато последњи напустили село Доњи Ваганац, близу Плитвичких језера.

„Ја сам у Србију дошла 1991. године са братом, сестром, бабом и дедом, док су родитељи остали у Лици да чувају огњиште и Крајину. Последњи су изашли из села, тата је послао маму са комшијама, а он је остао. Мама је до Бањалуке стигла на тракторској приколици, а после два дана дошао је и отац“, присетила се Милица.

Како је навела, Љиљана и Радомир су из Бањалуке војним камионима дошли до границе са Србијом, а одатле су са комшијама стигли до Срема, рекла је Милица.

У Хрватску су се, каже, после тога враћали, али истиче да тамо није као што је било пре рата.

„Остале су само рушевине, пуста села и поља, све је зарасло, остала је само по која стара особа која нема где или не жели да напусти огњиште“, рекла је Милица, чији је отац преминуо 2014. године, мајка живи у Новим Карловцима код Инђије, а она са својом породицом у Бачкој Паланци.

Милош Дудуковић, који је избегао с породицом са Кордуна, каже да је током „Олује“ било страшно, није се знало ко куда иде и где ће се зауставити.

„Ништа ниси знао. Једноставно смо ишли, а докле ћемо и где ћемо се зауставити нико није знао. Било је јако тешко, не бих желео ни да се враћам и сећам свега што смо проживели“, каже Милош.

Са породицом је најпре стигао у Уб, одатле су отишли у Батајницу, а потом, преко Београда, у Ириг, где су и остали.

Каже да га подножје Фрушке горе подсећа на родни, брдовити Кордун, а за многе који су заједно са њим избегли те године, ни данас не зна где су.

„После свега тога не зна се где су многи од њих завршили, има пуно несталих, људи су се разбежали. Има нас по целом свету“, каже Милош, који се после „Олује“ два, три пута враћао у родни Кордун.

„Видео сам само два-три старија човека, од 80 година, нема ту живота више, ни суживота“, навео је Милош.

Успео је, каже, да прода своју имовину, а има много оних којима је све попаљено и уништено.

„Тамо је све зарасло. Хрватска једино одржава путеве јер је то њихова земља, нормално је да брину о путевима. Никада није било тако одржавано као сад. У овом прогону успели су све да реше, остварили су зацртане циљеве, а ко је нас ишта питао тада? Нико“, закључује Милош Дудуковић.

Све вести
0
Прво нова обавештењаПрво стара обавештења
loader
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала