Као неко ко се бави Блиским истоком скоро 40 година, Диздаревић одлази у Дамаск бар једном годишње. Вратио се пре неколико дана, тако да је тамо дочекао и почетак турске интервенције која, како каже, и није била велико изненађење ни за њега, ни за Сиријце. Описујући свој последњи боравак у Дамаску, он истиче да тај град није огледало целе Сирије, није био нападнут, бомбардован, осим неких спорадичних граната. Није био блокиран, имао је комуникацију и снабдевање, али све је ипак под притиском психозе рата.
„У принципу, влада један већи оптимизам него што је био раније, раде ресторани, раде продавнице, људи се осећају победнички, иако не и слављенички због чињенице да цела прича још није завршена“, рекао је Диздаревић.
За многе је изненађење да постоји чак и директна авионска линија из неких европских градова до Дамаска, али не може се рећи да је то редовно и уобичајено. Углавном се иде до Либана, како је ишао и наш саговорник. Све се организује још пре поласка на пут.
Диздаревић наглашава уз осмех да тамо функционише врхунска оријентална трговина.
„У Бејруту вас сачека возач Либанац, пошто Сиријац не може да дође до самог аеродрома, јер им не дају да се возају по Либану. Онда вас он одвезе до неког договореног места где вас преузме Сиријац и он вас вози у Дамаск где год хоћете. Све то кошта од сто до двеста долара, зависи колико сте домаћи“, прича Диздаревић.
Возачи стају на црвено у пет ујутро
Каже да је помоћ локалаца много важна на граничним прелазима, пошто има више заустављања ради бројних прегледа, потврда и печата. Према његовим речима, поготово са либанске стране граница је потпуно хаотична, док је са сиријске врло уређена. На сиријској страни је, како каже, један од највећих фри-шопова које је видео у животу и у којем можете да купите шта год хоћете, алкохол и остале разне врхунске светске производе.
„Ја сам ујутру у пет ушао у Дамаск, у цик зоре и први детаљ који сам приметио, јесте да је у великој авенији којом се улази у град, четири траке у оба смера, све уредно и чисто, свуда су нове саобраћајне ознаке, засађено је цвеће, семафори су на сваких 5-6 стотина метара. Испред нас је био обичан сиријски цивилни ауто и у пет ујутру он најнормалније стане на црвено светло, па сачека зелено, па фино крене, па на други семафор и тако редом и падне ми на памет наша ситуација у Сарајеву, у којем је сигурније проћи кроз црвено него кроз зелено и у којем ником живом не пада на памет да у пет ујутру стане на семафору“, прича Диздаревић.
Посебно истиче осећај постојања сиријске државе која функционише за разлику од Либана, који се, према Диздаревићевим речима, потпуно распада као држава.
„Тамо је све фино, хедонизам, богатство, изградња, ресторани и луксуз, али ту једноставно државе нема“, казао је Диздаревић.
Ердоганов упад није изненађење
Наш саговорник је био дугогодишњи дописник са Блиског истока, а до 2012. био је акредитован као нерезидентни амбасадор БиХ са седиштем у Оману. У својој последњој посети Дамаску разговарао је са старим пријатељима, дипломатама и високопозиционираним људима у владајућој БААС партији и то само пар дана пре турске интервенције. Није осетио неку велику панику и страх у вези са оним сто је слутио да ће се догодити.
„Наравно, то што се десило са упадом није било изненада. О томе Реџеп Тајип Ердоган говори месецима, али имао сам утисак, чак и у разговорима с људима који су високо у политици, анализи, па и у одлучивању, да су они до последњег тренутка веровали у раније постигнуте договоре. Дакле, веровали су да је све то што се дешава са турске стране једна игра, у којој Анкари треба из разноразних геостратешких разлога да допусти одређену војну интервенцију којом би они, као из својих разлога, због имиџа и обећања која је Ердоган давао, почистили нешто мало око сиријске границе и да ће на крају испоштовати велико обећање које су дали и Путину и Русији, да ће Сирија завршити ову причу у својим границама у којима је била пре него што је све и почело“, оцењује Диздаревић.
Истовремено, у појединим круговима расте скепса у вези са Ердогановом амбицијом која је ослоњена на уверење да може да игра на две столице, америчку и руску, и да се од њега као политичара може све очекивати.
„Мислим да превладава Ердоганово уверење да је куцнуо час да он може да реализује добар део оних снова које је Турска имала чак и историјски након распада Отоманске империје, а то је да се прошири делимично на Сирију. Тај комплекс није нов. Турска заправо, или ако хоћете мало слободније и новинарски речено Цариград ни у време највеће моћи није надјачао ни политички, ни културно, ни историјски ни Дамаск, ни Багдад. Тај комплекс је остао“, прича наш саговорник.
Диздаревић закључује да сиријска војска више није једно а Курди друго, већ да су они саставни део сиријске војске. Додаје да је напад на сиријску војску унутар Сирије са становишта међународног права нешто потпуно друго од уласка у Сирију уз границу да би се почистило неколико војних база.
„Не мислим да ће било ко кренути у велики рат, али помало делим страх оних који нису сигурни шта је Ердоган у стању да учини ако би се десио директан сукоб. Потпуно би била друга прича ако би дошло до судара турске и сиријске војске на територији Сирије и нема разлога да Турска уђе у интервенцију против државе Сирије, ако још постоји мрвица некаквог међународног права, међународних односа и УН“, казао је Диздаревић.
