Последњих месеци Србији стижу бројне поруке о могућности решавања косовског питања. Као једну од варијанти САД и немачка канцеларка Ангела Меркел помињу организовање регионалне конференције. Логика Меркелове је, објашњава Милован Дрецун, шеф скупштинског одбора за Косово и Метохију, у емисији „Свет са Спутњиком“, да би на тој конференцији требало да буду присутне све силе заинтересоване за ситуацију на Балкану, јер ако нека од њих не буде учествовала, она касније може да настави подривање процеса. Међутим, Дрецун сматра да Србија не може да дозволи себи луксуз да оде на конференцију где би јој неко издиктирао решење, већ само ако би била сигурна да би оно ишло и у њену корист.
„Наравно да се плашимо таквих конференција, јер се ту у року од неколико дана или недеља многе ствари реше, а ту су присутне разне дипломатске игре, трикови и подметања. Чини ми се да је идеја Вашингтона и немачке канцеларке да се прво испреговара решење, да се договоре сви детаљи и онда да се као завршница то верификује или на неком скупу, или на Савету безедности“, каже посланик.
Да би до тога дошло, мора малтене све да се реши, што подразумева бројна тешка и болна питања, при чему, истиче Дрецун, треба увек имати на уму штету коју САД могу да нам нанесу и у том смислу, не треба им давати повода за то.
„И случај Битићи (о чему је недавно Конгрес поново усвојио резолуцију) јесте покушај дубоке државе да се направи нови механизам за притисак на Србију, а ми нашом политиком морамо да спречимо такво понашање“, додаје наш саговорник.
Америчка обећања „шарена лажа“
С друге стране, сугерише Дрецун, Србија би требало да у наредном периоду подигне улог, како би САД навела да нам отворе простор за компромисно решење с Приштином.
„Подизање улога је јачање нашег стратешког партнерства и са Русијом, и са Кином, и са другим пријатељским земљама, рецимо, с несврстаним, али бисмо морали да уведемо у игру и питање дејтонске БиХ, односно Републике Српске и дефинисање статуса српског народа у Црној Гори, поред заштитних механизама за статус српског народа у свим околним земљама. Зашто? Па управо да подигнемо мало ту лествицу која је скроз спуштена доле. Американци хоће да признамо Косово: у наредном периоду ћемо морати да урадимо нешто на том плану да бисмо натерали Американце да нам отворе простор“, образлаже Дрецун.
Адвокат и добар познавалац спољнополитичких прилика Горан Петронијевић верује да једно од решења може бити распакивање граница у региону, али и подсећа да је међу понудама која је Србији стигла од Ричарда Гренела, специјалног изасланика председника Доналда Трампа за преговоре Београда и Приштине, она економска, односно нове америчке инвестиције за кооперативнији став Србије.
Он истовремено упозорава да не треба веровати америчким обећањима, „чак и кад нам дарове носе“.
„Колико пута су нас натерали да нешто потпишемо, па онда они не изврше, а ми извршимо. Та прича о економском пакету је за мене потпуно шарена лажа“, коментарише Петронијевић, уз опаску да је апсурдна и понуда Метјуа Палмера — укидање приштинских такси у замену за престанак лобирања Србије за повлачење признања Косова, што су „неспојиве ствари“.
Како напомиње Петронијевић, у причу о некој конференцији не треба улазити без учешћа Русије и Кине, па ни Турске, јер само тако може бити гаранције да ће се договорено и спровести. Он поставља питање зашто Савет безбедности не би основао комисију која ће водити те преговоре, што би био корак ка враћању тог проблема у УН.
ЕУ трансмисија воље Вашингтона
У осврту на улогу ЕУ, посебно с обзиром на позив у Брисел који је председник Александар Вучић добио од одлазећег председника Европске комисије Жан-Клод Јункера и високе представнице Федерике Могерини на опроштајну вечеру, Милорад Дрецун каже да не верује да ће се десити било шта значајно и да је много занимљивије како ће се понашати нова гарнитура Европске комисије.
„Ако жели да стекне значајнији кредибилитет, пошто га је изгубила највише на примеру бриселских преговора Београда и Приштине, ЕУ би морала да постигне неки резултат на овом подручју и да се постави као незаобилазан чинилац у решавању проблема на Западном Балкану. То се односи на косовски проблем као темељни стуб великоалбанских претензија режима у Тирани, на стратегије насилног прекрајања граница балканских држава, али и на проблем функционисања дејтонске БиХ са покушајима унитаризације“, оцењује Дрецун.
По мишљењу Петронијевића, Брисел не само да је испустио дизгине процеса дијалога, него их никада није ни држао.
„ЕУ је била само трансмисија воље Вашингтона и онога што се догађало. Нажалост, само смо ми веровали да ЕУ има стварну, а не формалну улогу. Бриселска администрација је скупо плаћена администрација која спроводи вољу Вашингтона, а интерес који заступа је у све већој супротности с интересима европских држава и тај диспаритет ће довести до озбиљних проблема у Унији“, наводи Петронијевић, додајући да је Приштина, за разлику од Београда, од првог тренутка знала „ко коси, а ко воду носи“, а да је бивши косовски премијер отворено говорио да је газда преко океана.
Имамо ли сигурносни појас
Сумирајући изазове с којима је суочена Србија, Дрецун тренутну ситуацију у геополитичком смислу пореди с „ходом на жици изнад понора“, при чему, како каже, многи љуљају ту жицу, а ми морамо бити веома мудри да са ње не паднемо.
На питање имамо ли неки „сигурносни појас“, Дрецун указује да до пре неколико година није било ни жице, него смо били у понору и некако избауљали из њега.
„Сада идемо том жицом и морамо да наставимо да јачамо нашу спољнополитичку позицију, преко мултилатерале, да у мутлиполарном поретку који се јавља, тражимо ослонце у земљама које имају сличне интересе као ми, морамо да задржимо унутрашњу стабилност, морамо економски да наставимо да се развијамо, да јачамо наше одбрамбене и безбедносне капацитет за не дај боже. Имамо савезнике у свету који се мења, али морамо и да увек имамо у виду да Американци имају могућност за наношење штете српским националним интересима и да наше напредовање мора да буде усмерено ка томе да их у томе онемогућимо“, описује ситуацију наш саговорник.
Петронијевић констатује да је Вашингтон наметнуо Србији размишљање да „мора прихватити реалност“ (независног Косова), али да се поставља питање да ли су саме САД спремне да прихвате реалност да више нису једина сила. „Ако не прихвате ту реалност, онда смо у проблему и они, и ми, и Балкан, а и свет“, закључује Петронијевић.
