Примедбе и предлози Митрополије објављени су на више од 100 страна и посебно се указује, између осталог, на то да надлежно Министарство за људска и мањинска права и Влада Црне Горе ни пре утврђивања Нацрта закона о слободи вероисповести 2015. године, а ни од 2015. године до утврђивања Предлога закона о слободи вероисповести или уверења и правном положају верских заједница 2019. године нису покренули јавни, стални и институционални дијалог са Црквом и верским заједницама у Црној Гори о овом веома важном друштвеном питању.
Закон није припремала радна група
У уводном делу примедаба и предлога се подсећа да је потпредседник владе и министар правде Зоран Пажин 30. јануара, 15. фебруара и 1. марта ове године затражио састанке са представницима Митрополије Црногорско-Приморске и Епархије Будимљанско-Никшићке у Цетињском Манастиру на Цетињу. Напомиње се да су ти састанци били затворени за јавност и без икакве информације за јавност.
Истиче се да је тада добијено званично обавештење да, како се наводи, влада разговара само са МЦП и да је то „акт добре воље“. Осим, како се наводи, протоколарних поздрава, није било дискусије о будућем закону.
На сваком од ових састанака, указује се, Митрополија је инсистирала на поштовању прописане процедуре за припрему закона у Црној Гори.
Предлагали су, кажу, да се формира Радна група за припрему Нацрта закона у коју би, осим представника владе, у складу са важећим прописима у Црној Гори, били укључени представници заинтересованих страна, експерата и невладиног сектора. Тај захтев је, истиче се такође, није прихваћен и упорно је одбијан.
„Званично смо обавештени да не постоји Радна група за израду закона и да текст будућег закона припремају разна министарства. То је јавно саопштио и министар Зенка 6. јануара на ТВ Вијести“, стоји у документу.
Стога је МЦП посебно указала на то да се у овом случају ради о једином закону из области људских права и слобода у чијој припреми нису учествовали представници Цркве, верских заједница и других заинтересованих страна, експерата и невладиног сектора, тј. сви су били лишени тог права које им припада и на тај начин су дискриминисани.
Из тог разлога, стоји у документу, може се констатовати да је Предлог закона, заправо, једнострани, унилатерални текст Владе Црне Горе.
Обилато кршење процедуре
Подсећа се да је МЦП и 2015. године указивала и да истовремено у овом документу подсећа да Министарство за људска и мањинска права није припремило и предложило, нити је Влада Црне Горе усвојила Стратегију и Акциони план за заштиту и начин остваривања права на слободу вероисповести или уверења, а била је, истичу, дужна да то учини и то на исти начин као што је поступила у свим случајевима када су припремани законски текстови, а посебно у области основних људских права и слобода.
„До дана данашњег нисмо примили одговор Министарства за људска и мањинска права на Примедбе на Нацрт закона о слободи вероисповести које смо благовремено, током јавне расправе о Нацрту закона 2015. године, доставили Министарству за људска и мањинска права. Наше Примедбе нису ни разматране у Извештају са јавне расправе, који је, са скоро четири године закашњења, објављен тек уз Предлог закона 2019. године“, стоји у Примедбама МЦП, достављеним Танјугу.
Митрополија црногорско-приморска и епархије будимљанско-никшићка, захумско-херцеговачка и Милешевска у истом Извештају нису ни поменуте као субјекти који су учествовали у јавној расправи без обзира на чињеницу да су надлежном Министарству благовремено доставиле своје Примедбе у писаној форми, о чему, како наводе, постоји доказ.
„Предлог закона је настао уз обилато кршење прописане процедуре за припрему закона и на то смо више пута указивали. Извештај са јавне расправе садржи нетачне податке. Наиме, у Извештају је наведено да су округли столови о Нацрту закона одржани 7. септембра 2015. године у Бијелом Пољу и 10. септембра 2015. године у Котору, а то није тачно“, истиче се у документу.
У Примедбама се истиче да се, имајући у виду да је Предлог закона једнострани, унилатерални акт Владе Црне Горе, поставља питање: да ли се овим и оваквим актом заиста жели уредити начин остваривања и заштита права на слободу вероисповести или уверења или је, како кажу, у питању нешто друго.
Циљ није слобода вероисповести
Одговор на ово питање, став је МЦП, најпре треба потражити у јавним изјавама званичника Владе Црне Горе, јер су они, управо због чињенице да је реч о унилатералном акту владе, дали свој одговор. Осталим субјектима (представницима Цркве, верских заједница, невладиног сектора и експертима) није омогућено да учествују у том процесу на прописани начин, јер су били дискриминисани и противправно искључени из поступка припреме Предлога закона, истиче се у документу раније достављеном Влади Црне Горе и надлежним министарствима.
Истиче се да је премијер Марковић одмах по утврђивању Предлога закона на седници владе 16. маја 2019. године, поред осталог, изјавио да предложени закон „представља завршни корак на историјском путу културне еманципације Црне Горе“ и да „држава штити имовину и културно благо које припада свим грађанима и обезбеђује да закони Црне Горе једнако важе за све на читавој њеној територији“.
Указује се да судећи по овој изјави председника владе, Предлог закона о слободи вероисповести или уверења о правном положају верских заједница је само средство и пут да се дође до циљева који немају никакве везе са начином остваривања и заштитом права на слободу вероисповести или уверења.
Наводе да изјава председника владе у вези са утврђивањем Предлога закона није у складу са наводима из Програма рада владе за 2019. годину, јер у њему није помињано питање имовине Цркве и верских заједница у Црној Гори. Уместо тога, кажу, наведено је да ће се „овим законом уредити питање односа државе и верских заједница у складу са европским стандардима“.
„Да утврђивање Предлога закона од 16. маја нема много везе са правом на слободу вероисповести или уверења види се и из званичне изјаве коју је, у име владе Црне Горе, истог дана дала Жана Филиповић, директорка Директората за односе са верским заједницама у Министарству за људска и мањинска права. На званичној и редовној Владиној конференцији за штампу она је, поред осталог, изјавила да је „реч о веома значајном правном акту, којим се утврђују важна питања културног идентитета грађанске Црне Горе“, стоји у документу.
Питање имовине регулисано Уставом
Даље се истиче да је јавност обавештена да се „овим законом на јасан и транспарентан начин решава питање државне имовине“ и да оваквим законом „држава штити имовину и културно благо које припада свим грађанима и обезбеђује да закони Црне Горе важе једнако за све на читавој територији наше државе“, стоји у Примедбама МЦП.
Додаје се да се и из других изјава чланова владе види да се Предлог закона првенствено тиче имовине Цркве и верских заједница, а не права на слободу вероисповести или уверења.
Из јавних изјава представника владе од 16. маја до данас се јасно закључује да циљ доношења закона није регулисање права на слободу мисли, савести и вероисповести него је закон о том универзалном људском праву само средство да се, првенствено од Православне цркве као најбројније, одузму сви православни храмови и непокретна црквена имовина која је изграђена и законито стечена до 1918. године.
„Намера у овом случају јесте да се одузимање имовине Цркве и верских заједница изврши по француском револуционарном моделу с краја 18. века, а противно свим међународно-правним актима који јемче и штите сва универзална људска права, па и право својине. То се види и из изјаве министра за људска и мањинска права Мехмеда Зенке, од 6. јануара 2019. године „да се спрема решење да се држави врати имовина која јој је припадала до 1920. године“, стоји у документу.
Подсећају да је потпредседник владе, господин Милутин Симовић, у вези са Предлогом закона изјавио да је „дошао тренутак да се питање црквене имовине мора решити”, а да се читав подухват објасни наводном „усаглашеношћу са европским законодавством“.
Председник Црне Горе Мило Ђукановић је након утврђивања Предлога закона на политичком скупу ДПС у Никшићу врло конкретно навео своје виђење функције и циља Предлога закона и нагласио да „СПЦ жели да чува свој верски монопол у Црној Гори како би опструирала успостављање правне државе и да и даље настави да користи оно што њој, сагласно правном систему Црне Горе, не припада“.
Додаје се да и други субјекти у друштву овај акт препознају као средство за решавање имовинских питања, а не права на слободу вероисповести или уверења, истиче се у документу и додаје да је питање државне имовине у Црној Гори регулисано Уставом и Законом о државној имовини.
