Америка у очима знамените Српкиње пре једног века

© Sputnik / М. Демичев / Уђи у базу фотографијаЊујорк, панорама
Њујорк, панорама  - Sputnik Србија
Пратите нас
Јелена Димитријевић, српска књижевница и светска путница, сусрела се пре тачно једног века са Америком — пребогатим светом облакодера, чијим је житељима било забрањено испијање алкохола, са светом у којем су жене имале право гласа и водиле домаћинство уз помоћ чудесних кућних апарата, уместо послуге.

То је, уједно, био и свет који није успевао да сакрије изражени расизам и антисемитизам, свет опседнут новцем, који слепо верује свему што му се поручује у рекламама.

„Ништа ме не вуче у Америку, али ме нешто гони из Европе. Из Старог света бежим у Нови свет. Као у рату што сам бежала од непријатеља, тако у миру бежим од успомена на непријатеља, од страшних, тешких успомена из црних дана, када сам била туђин на своме огњишту“, написала је Јелена Димитријевић у путописним белешкама „Нови свет или У Америци годину дана“, које је поводом јубилеја — века од одласка ауторке на то путовање објавила београдска „Лагуна“.

Кренувши из ратом раскомадане Европе, сломљена болом због губитка супруга, ова интелигентна и образована жена препловила је океан, пре свега да би открила како живе Американке — „жене које су толико помогле Србији током Првог светског рата“.

Прва станица Јелене Димитријевић био је Њујорк, који је она звала престоницом света. О снажном утиску који су на њу оставили њујоршки бетонски дивови од по неколико десетина спратова сведоче, поред путописа, песме које се данас чувају у Народној библиотеци Србије.

© Sputnik / Сахаров / Уђи у базу фотографијаЊујорк тридесетих година 20. века
Америка у очима знамените Српкиње пре једног века - Sputnik Србија
Њујорк тридесетих година 20. века

„Једна од њих је „Вулворт билдинг“, у којој путница из Србије прича о томе како се попела на врх тог здања и обишла је ’као мујезин који иде око минарета‘, смејући се од ’паничног страха‘“, прича у разговору за Спутњик професорка Филолошког факултета у Београду Биљана Дојчиновић, ауторка уводног текста за ново издање путописа.

Амерички хотел као харем без паше

Једно од изненађења за Јелену Димитријевић био је хотел намењен само женама, који је ауторку подстакао да анализира разлике у европском и америчком друштву, али и да прави нека необична поређења.

„Занимљиво је њено поређење Американки са муслиманкама, односно са оним што је затекла у Нишу, у који је отишла као 19-годишња супруга Јована Димитријевића. Хотел ’Ратлиџ‘ (амерички хотел за жене) упоређивала је са великим пашиним харемом — без паше. Триста шездесет пет жена — за сваки дан у години по једна“, наводи Јелена Димитријевић.

„Видела је велику разлику у поређењу са европским схватањем живота, много удатих жена које живе саме. По њих су долазили мужеви који живе у хотелима за мушкарце. Њој је била чудна та врста раздвојености коју никако није могла да разуме, а која је подсећала на турско друштво“, наводи Биљана Дојчиновић.

Друштвени положај Американки привлачио је посебну пажњу Јелене Димитријевић и томе је посветила неколико поглавља у путопису. Нарочито се радовала томе што је била у прилици да присуствује гласању жена на изборима, пошто је дошла из земље у којој жене још нису имале право гласа.

„Лежерност њеног домаћина Џона Фронтингема уочи поласка на гласање изазвала је код Јелене Димитријевић готово панични страх да ће закаснити на тај важан догађај“, каже наша саговорница.

Страх од „црне опасности“

Расизам и антисемитизам биле су појаве које су јој засметале у Америци, као изразити контраст толико истицаним демократским вредностима за које се залагало америчко друштво. О томе сведочи неколико епизода које је ауторка описала у књизи.

© Sputnik / Александр Моклецов / Уђи у базу фотографијаПрви небодер у Њујорку
Америка у очима знамените Српкиње пре једног века - Sputnik Србија
Први небодер у Њујорку

„Пише, рецимо, о томе како је отишла у цркву у којој су све Афроамериканци, црнци, како она каже, и како је намерно ставила златни ланчић и понела кожну торбицу да провери да ли су заиста клептомани, како их она зове. Међутим, наишла је на велико поштовање, и не само то. Пошто је заборавила мантил, они су трчали да јој га дају. Потом пише о томе како је нешто касније на железничкој станици у околини Вашингтона срела црнкињу коју је претходно видела у цркви. Предложила јој је да уђу заједно у купе, али јој је ова рекла да не може да седи у истом купеу са белцима. Можемо да сумњамо у те приче, али јасно нам је да је то начин Јелене Димитријевић да искаже своје огорчење због снажне поларизованости и подељености америчког друштва у вези са расним питањем“, сматра Биљана Дојчиновић.

Јелену Димитријевић су нарочито плашили аутомобили, које је она називала „црним опасностима“. Током 1919. и 1920. године аутомобил је, према њеном сведочењу, возио сваки шести Њујорчанин, а 1927. године, када се поново обрела у Новом свету — „имао га је сваки, чак и куварице“.

Интересовали су је и бројни детаљи у вези са свакодневним животом унутар америчког домаћинства, од америчког начина постављања породичне трпезе, до кућних апарата који су за њу били право откровење. Нервирало је, међутим, то што су јој их домаћице представљале на начин који је веома подсећао на рекламе.

„Када би човек нешто имао тих лудих пара што се овде само годишње издаду на рекламе, он би био богаташ, не по нашем појму о богатству, него по америчком“, писала је Јелена Димитријевић.
© Лична архиваСрпска књижевница Јелена Димитријевић у свом дому
Америка у очима знамените Српкиње пре једног века - Sputnik Србија
Српска књижевница Јелена Димитријевић у свом дому

Многи који су читали путопис Јелене Димитријевић, а који су провели неко време у САД, и дан-данас препознају, како каже наша саговорница, многе ствари о којима је ауторка пре једног века писала као о потпуној новини.

„Увек постоји неки нови кућни апарат који још није стигао до нас, неки нови, практичнији начин, или нека зграда чију висину не бисмо могли ни да замислимо из ове наше перспективе. Нови свет је и даље нови свет“, закључује Биљана Дојчиновић.

Повратак из заборава

Јелена Димитријевић била је веома цењена током живота (1862-1945), све до краја Другог светског рата, након чега је готово пала у заборав, највероватније, како наводи Биљана Дојчиновић, због тога што је припадала омраженој буржоаској класи.

Интересовање за ову ауторку је обновљено током осамдесетих година прошлог века, а може се рећи да се сада неправда исправља враћањем њеног имена међу домаће читаоце у пуној мери. Поред тога што је једно њено дело уврштено у школску лектиру, већина њених путописа, прозних дела и стихова објављено је у новим издањима.

Први путопис Јелене Димитријевић била су „Писма из Ниша о харемима“ (1894), захваљујући којем је ушла у историју српске књижевности као прва жена у Србији која је написала и објавила прозно дело. Пропутовала је готово целу Европу, као и велике делове Азије, Северне Америке и Северне Африке. На основу тога настали су њени путописи из Солуна, Индије, Мисира и Америке. 

Често је боравила у домовима угледних Туркиња у Скопљу, Цариграду, Солуну и Нишу, тако да је одлично упознала живот муслиманки. То је, поред осталог, искористила у роману „Нове“ (1912), у којем је описала живот турских жена у Солуну на почетку 20. века.

Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала