Њега званични Загреб, упркос противљењу најутицајније опозиционе СДП, покушава да озваничи само месец дана пре ступања на дужност изабраног председника Зорана Милановића, преноси Б92.
Именовање амбасадора је, по хрватском Уставу и закону, питање о којем заједнички одлучују председник државе и премијер, па СДП пита зашто се не сачека ступање на дужност Милановића, већ актуелна власт, сматрају, покушава да то питање оконча последњих дана мандата одлазеће председнице Колинде Грабар-Китаровић.
Пленковић је јуче, одговарајући на питање посланика током премијерског сата у Парламенту, рекао да именовање амбасадора у Србији није политичко питање, да је Београд важан и да је идеја да се у хрватску Амбасаду у Србији пошаље један од најискуснијих, како је рекао, не само хрватских, већ и европских дипломата.
„Идеја је да (у Србију) пошаљемо једног од најискуснијих, не само хрватских, него и европских дипломата — Хиду Бишчевића“, рекао је премијер и додао да процедура о његовом именовању траје већ месецима, да је Београд битно место и да је Хрватској „политички битно“ да то дипломатско председништво што пре профункционише, с обзиром на то да је већ неко време упражњено.
Најбољи дипломата?
А ко је Хидо Бишчевић, ког Пленковић сматра једним од најбољих хрватских и европских дипломата?
Он је био први хрватски амбасадор у ЕУ и бивши генерални секретар савета за регионалну сарадњу.
Бишчевић је дипломирао политикологију у Загребу, био је главни и одговорни уредник загребачког „Вијесника“, а потом и амбасадор у Турској од 1993. до 1995. и у Русији од 1997. до 2002. године.
Рођен је у Сарајеву, у Босни и Херцеговини, 1951. године.
Током своје дугогодишње новинарске каријере, Бишчевић је имао прилику да разговара са готово свим најважнијим актерима прошлог века, боравио је на ратиштима Блиског истока, ушао је у америчку амбасаду у Техерану у време талачке кризе, док су је држали радикални исламистички студенти, извештавао је са самита несврстаних земаља у Хавани и Харареу, интервјуисао је тројицу од четири оснивача ПЛО, а присуствовао је и тајном састанку њихове Револуционарне команде.
Због прилагодљивости свим приликама, хрватски медији су га називали конвертитом који се из комунисте претворио у „модерног националисту“, из новинара у дипломату, из Муслимана у Хрвата, из сиромашка „велеградског подземља“ у господина са кућом у северном делу Загреба…
Муслиман с великим Х
Остаће упамћено када је на питање првог хрватског председника Фрање Туђмана: „Хидо, јесте ли ви Хрват или Муслиман?“, одговорио: „Председниче, ја сам муслиман са великим Х“.
Позната је и његова тврдња да га је Фрањо Туђман три месеца пред смрт питао: „Хидо, коме да оставим Хрватску?“.
Био је најближи Туђманов сарадник. Деведесетих је изабран за главног уредника „Вијесника“, и са те позиције писао је текстове о Туђману, међу којима и онај о сусрету првог хрватског председника са Милошевићем у тиквешком дворцу, у освит рата, 15. априла 1991. године.
Са места главног уредника „Вијесника“, отишао је у Министарство спољних послова, одакле га је убрзо Туђман послао за амбасадора у Турску.
По повратку из Анкаре, именован је за амбасадора у Русији у време Јељцина, а управо је он организовао први сусрет тадашњег руског председника и Туђмана.
Био је близак и са бившим хрватским премијером Ивом Санадером, и један од ретких који је похвално говорио о њему.
