Његова имања позната су била као „Бакићева земља“. Павле није био задовољан својим вазалним положајем код Турака. Он је сањао ослобођење Србије и прогон непријатеља, пише Б92.
Зато је у децембру 1525. године са петорицом браће и доста Срба прешао на угарску страну. Са својим четама учествовао је у бици на Мохачком пољу 1526. године.
Павле је до смрти остао веран хабзбуршком надвојводи Фердинанду Првом, али своје порекло није заборавио. Предање наводи да је говорио пет језика, али да се војводи увек обраћао искључиво на српском.
Борио се за ослобођење Шумадије од турских освајача, али је са својим трупама стигао и до Беча и „врата Европе“ је бранио од отоманске најезде.
За заслуге и исказану храброст Фердинанд Први је њему и његовој браћи потврдио велике поседе на подручју јужне и средње Словачке, а онда је повељом од 1537. године стигло још и веће признање.
Деспот сопственим заслугама
Повељом од 20. септембра 1537. године Фердинанд Први је Павла Бакића именовао деспотом, иако није био ни у каквој родбинској вези са претходним српским деспотима.
Угарски владар је позвао Србе да се окупе око Бакића као вође, јер је реч била о способном, заслужном и популарном старешини, достојном да предводи наш народ.
Нажалост, исте године 12. октобра 1537. године у бици код Горјана у близини Осијека, на славонској земљи, у покушају да протера Турке, деспот Бакић је погинуо.
Његову главу Турци су однели и поставили на бедеме Стамбола.
Ипак, легенда о јуначком народном вођи опстала је у његовој родној Шумадији.
Преносивши се са колена на колено, народ је причао легенде о храбрости и животу последњег српског деспота, а оне се са поносом и данас говоре у овом крају.
Године 2006. археолози су подно планине Венчац код Аранђеловца открили зидине које су мештани назвали Дворине. Сматра се да су то остаци двора деспота Бакића из 16. века.
Чланови удружења грађана „Павле Бакић“ ту су подигли обелиск од буковичког гранита у част овог јунака из српске историје.
Надају се да ће једног дана на истом месту стајати и реплика деспотовог двора.
