Једна фејк вест емитована на албанској националној телевизији да су Срби одговорни за утапање албанских дечака у Ибру, у селу Чабар, био је покретач за прогон, убиство Срба и уништавање њихове имовине и светиња. Од овог дана Срба готово да нема у косовским градовима, а за многе је овај несрећни догађај био окидач за трајни одлазак са Косова.
Албанци награђени, а не кажњени
Шта о 17. марту шеснаест година касније има да каже новинар и публициста са Косова и Метохије Живојин Ракочевић:
„Злочин, погром Срба 17. марта 2004. године је највећи мирнодопски злочин у послератној европској историји. То је нека врста српске вартоломејске ноћи у којој апсолутно ни један сегмент нашег живота није остао недирнут. Све што смо имали тог дана погођено је директно у срце, и то је један погром таквих размера да ми, данас, 16 година касније, не можемо да схватимо шта нам се догодило. Тог дана је нама дефинитивно узет град,“ прича Ракочевић.
Сва та маса која се кретала према нама била је прецизно вођена од косовске полицијске службе до људи који су им служили као водичи.
„Потпуно је све очишћено што подсећа на Србе у градовима. Дакле, ни један једини српски предмет црква, кућа имање... није преживело тај дан. Сећам се учитељице Добриле Довашевић која је после погрома сва модра, испребијана у кампу у Призрену жалила само за једним; за својом мачком која је све време док су је тукли и мучили била крај ње. Мачка је остала у спаљеној кући и нису је нашли,“ додаје наш саговорник.
Ракочевић каже да је овде реч о животима који су уништени и који су додатно враћени у гето, а тог дана су границе српског гета на Косову и Метохији у ствари утврђене.
Све што је српско је уништавано
„С друге стране, тог дана се догодило оно што нико од нас није очекивао, а то је да међународна заједница одлучи да Албанце награди независношћу Косова. Ето то је била кап која је прелила чашу за нас, и тренутак када је овај простор незаслужено награђен, као вероватно никада у европској историји, за егзодус над једним народом,“ закључује наш саговорник.
Међутим, тврди Ракочевић, живот за Србе на Косову који су остали није стао. Они се боре на свој начин да очувају и сећања на српско присуство на Косову и Метохији, па и на сам 17. март и погром који се десио српском народу.
„Ми који живимо у гету трудимо се да обновимо све што је уништено. А уништене су дестине икона, библиотека, иконостаси, дуборези... Али ми у манстиру Свети Архангели у Призрену имамо ликовну колонију која се одржава сваке јесени и која је управо посвећена 17. марту. Сваке године на данашњи дан пред Домом културе излажемо дела уметника који су дошли из Србије и Црне Горе и помогли у обнови уништеног и својим делима чувају оно што је уништено,“ напомиње наш саговорник.
Насиље над Србима почело је у Косовској Митровици. На централном Косову, у селу Чаглавица надомак Приштине, окупили су се Срби на протесту поводом рањавања младића Јовице Ивића.
Док су протестовали његови школски другари и мештани, из правца Приштине долазила је руља од око 10.000 хиљада Албанаца спремна да нападне. Током два дана насиља страдало је осморо Срба и 11 Албанаца, уништене су и спаљене српске куће и светиње СПЦ.
Неко није хтео суживот Албанаца и Срба
Tадашњи шефа Унмика Хари Холкери изјавио је да је ситуација под контролом, међутим, пола сата касније, догодила се пуцњава у Митровици, сат времена касније у Чаглавици је запаљено десет српских кућа, двојица Срба су била рањена.
Сукоб између демонстраната и војника Кфора трајао је скоро цео дан, преко 20 војника Кфора је било повређено. Све се то завршило око 20 сати увече када су у село дошли амерички војници Кфора из Бондстила.
У два дана насиља тешко су пострадали Срби и њихова имовина и у Косову Пољу, Обилићу, Липљану, метохијским и срединама Косовског Поморавља. Оскрнављено је или потпуно уништено 35 цркава и манастира, а нестало је или оштећено више од десет хиљада вредних фресака, икона, али и много других црквених реликвија. И данас, 16 година касније, постоји тежња о брисању српске културе и религије.
Догађаји од 17. и 18. марта утицали су на то да многи Срби продају своју имовину и трајно напусте Косово. На пример, до 17. марта 2004. године у Чаглавици је била продата само једна српска кућа, људи нису размишљали уопште о томе да оду, међутим од тога дана до данас продато је око 150 српских кућа. Мартовски догађаји 2004. године били су прекретница кад су људи одлучили да продају имања и да се иселе.
Шеснаест година од мартовског погрома непознато је ко инспиратор насиља над Србима. Међународна заједница је то сврстала у инцидент. Индикативно је, међутим то што се све десило после једног периода када се помислило да на неки начин може да функционише нормално живот између Срба и Албанаца.
