Мартовски извештај Центра за стратешке и међународне студије (ЦСИС) бави се „нерешеним изазовима у односима САД и Русије“ и, већ у свом уводу, признаје да „две стране у овом тренутку могу да учине мало тога што би променило општи тон њихових односа, који током последњих година бележи све израженију негативну динамику... Обе стране сматрају да се она друга налази у стању дугорочног опадања, што им умањује вољу за уступцима... Обе сматрају да је време на њиховој страни. Било какав покушај 'ресетовања' односа отуда није вероватан све док се овакви ставови не промене“.
Уважавање интереса Русија
И зато, упозорава се даље, „постоји стваран ризик да Вашингтон и Москва упадну у непредвиђену и нежељену кризу“. И то не у Украјини или Сирији на пример, јер тамо постоје некакви дипломатски оквири за решавање ситуације и притом „обе стране разумеју висину улога и пазе да не прекораче црвене линије“. Већ је овај ризик од нежељеног конфликта нарочито изражен на Западном Балкану, пошто „ни Вашингтон ни Москва немају јасан увид у намере друге стране и у непредвиђене последице њихових садашњих приступа“.
И зато се предлаже промена приступа, која можда није револуционарна у мери коју машта допушта, али, с обзиром на околности и општи тон односа Вашингтона и Москве, није ни много мање од тога.
Русију наиме, указује се у извештају, брине ширење НАТО-а и Европске уније на Западни Балкан, као и „опасност да би решење геополитичких изазова у региону, а пре свега замрзнутог конфликта између Косова и Србије, било спроведено науштрб утицаја Русије у региону“. И зато се предлаже, безмало јеретички: „Ову осетљивост треба узети у обзир у сваком дипломатском процесу посвећеном регионалним конфликтима.“
Размишљање иза ове логичне, па зато и необичне сугестије да се у обзир узму и ставови Москве, каже да би „на овај начин регион могао да постане место изградње поверења између САД и Русије, зато што би успех могао да утиче на шире дипломатске односе, док неуспех не би представљао велики губитак“.
Питање Косова и Метохије
Централни проблем, напомиње се, „остаје питање признања Косова“, али „напредак у другим аспектима (односа Београда и Приштине) не би требало да буде талац признања“. Штавише, Србија, као „једина земља на свету“ која има потписане споразуме и са Европском унијом и са Евроазијском економском унијом, могла би да постане „модел и за друге земље, што ни Вашингтон, ни Брисел ни Москва не треба да одбаце“, а Западни Балкан би тако „могао да постане хибрид између два супарничка економска аранжмана“.
Могу ли Вашингтон и Москва да пронађу заједнички језик на Западном Балкану уместо да се на њему сукобљавају? Шта је изазвало овај предлог да две суперсиле сарађују и да Америка у обзир узме и интересе Русије? И какве све то везе има с позивом Доналда Трампа јуниора, сина актуелног председника САД, да се америчка војска повуче с Косова и Метохије и да се врати кући?
Ово су питања о којима су у „Новом Спутњик поретку“ говорили историчар Саша Адамовић и уредник у дневном листу „Политика“ Бојан Билбија.
Прихватање реалности
Утицај ЦСИС-а – као најутицајнијег тинк-тенка у САД кроз чији су борд директора прошли Хенри Кисинџер, покојни Збигњев Бжежински, Медлин Олбрајт, бивши министар одбране САД Вилијам Коен... – „на обликовање америчке спољне политике несумњиво је значајан“, указује Саша Адамовић, наглашавајући да је највећи део америчких тинк-тенкова „остао заробљен у деведесетим годинама прошлог века, уверен да су САД и даље једина светска суперсила“, а да извештај ЦСИС-а и његова (пре)порука да и руски интереси морају да буду уважени „показује да су у том свету, изгледа, почели да схватају реалност и промене које су се догодиле на глобалном плану“.
Коментаришући предложено помирење САД и Русије у нашем региону, Бојан Билбија скреће пажњу да ове две земље „имају супротстављене интересе не само на простору Западног Балкана, већ и у читавој Европи; није случајно ондашњи амерички државни секретар Џон Кери говорио о низу европских држава које се налазе на 'линији ватре', међу њима и Србија“.
„Не смемо из вида да изгубимо ни да је НАТО већ обухватио готово читав Балкан“, додаје Билбија, изражавајући уверење да, зато што је то поступање „у директној супротности руским интересима“, до приближавања две силе не може да дође тако што ће се Русија повући: „Од њихове стратешке сарадње неће бити ништа док се досадашња политика САД, макар, не заустави.“
„До сада је већ, као лажна, раскринкана теза која се појављивала и у нашој јавности, да ће Русија због Крима напустити Србију и допустити да Косово добије столицу у Уједињеним нацијама. То се неће десити, и у том смислу је руска политика јасна и принципијелна, и неће се променити,“ уверен је и Саша Адамовић.
Промена приступа
Оно што се пак мења јесу односи на самом Западном Балкану – где од 2008. Запад више нема апсолутни монопол, напомиње Адамовић – а доказ ових промена понајбоље је уочљив када се садашњи став ЦСИС-а, да се и Русија пита, упореди са ситуацијом од пре само неколико година када јој је, приликом уласка Црне Горе у НАТО, арогантно поручивано да нема баш никакво право гласа.
„Радикално су се променили међународни односи, и ово је признање те чињенице“, коментарише Саша Адамовић, износећи тезу да помирљиви тонови из Вашингтона „могу да се схвате и као део покушаја Америке, уплашене савезом Русије и Кине коме не може да парира, да раздвоји ове две земље и да Русију привуче на своју страну. Наравно, председници Русије и Кине нису неозбиљни људи који би наседали на овако јефтине покушаје подвале америчког спољнополитичког естаблишмента“.
Подвала или не, тек, симптоме промене у приступу Западном Балкану, Србији и Косову и Метохији исказује и Трампова Бела кућа која, као и ЦСИС, питање узајамног признања (барем засад) ставља по страни а акценат ставља на економско повезивање.
„Трампова администрација оличена у изасланику Ричарду Гренелу, сходно сопственим идеолошким ставовима о уважавању националних интереса других држава, показује да боље разуме те интересе него њихови претходници, и на тој тачки и започиње њихов другачији приступ решавању питања КиМ. Наравно, промена не може да се догоди преко ноћи, поготово у ситуацији у којој су Трамп и његова администрација непрекидно саботирани изнутра,“ коментарише Адамовић.
Другачији приступ косметском проблему огледа се и у претњама (најавама?) да ће се Америка повући из решавања проблема који је сама у великој мери створила. „Све док осећамо да се напредује, остаћемо у овом процесу. Ако саме стране одлуче да су завршиле с разговором и да нема одрживог политичког решења, онда ћемо се ми повући,“ рекао је Гренел крајем јануара у Београду, а пре десетак дана је и Трампов син Доналд јуниор затражио да се 650 америчких војника с Космета врати кући у САД.
„То нису изјаве које су изговорене тек реда ради или у предизборне сврхе, тим пре што ово питање уопште није у жижи америчке јавности да би се на њему прикупљали поени. А притом и сам Гренел говори да се не инсистира ни на каквом брзом решењу. И зато“, закључује Адамовић, „све се ово може схватити и као америчко признање да му овај простор не представља питање од виталног значаја, због кога је спреман да улази у сукоб с Руском федерацијом. А то је за Србију несумњиво добра вест.“
Прочитајте још:
- Син преломио, чека се тата Трамп: Губи ли Приштина већ добијену партију
- Доналд Трамп Јуниор: Америчке трупе вратити са Косова
- Курти у мишоловци: Свакодневни ударци због одбијања да укине таксе
- Русија о Куртијевим најавама о укидању такси: То је чист покушај уцене
