Потресну поруку која кружи друштвеним мрежама преносимо у целини:
Честитамо генерацијама 50-их, 60-тих, 70-тих!
Невероватно је да смо успели!
Према ономе што кажу данашњи правници и бирократе, сви ми који смо били деца у 50-им, 60-им, 70-им и раним 80-им, вероватно не би требало да будемо живи.
Дечји кревети су нам били обојени вриштећим бојама на бази олова.
Нисмо имали заштитне поклопце или браве на флашицама лекова, вратима и ормарићима, а када смо се возили на бициклу, нисмо имали кациге. Да не спомињемо ризик кад смо аутостопирали...
Као деца, возили смо се у аутомобилима без појасева и ваздушних јастука.
Пили смо воду са чесме у дворишту, а не из флаше.
Јели смо колаче, хлеб и пили газирана слатка пића, али никада нисмо били дебели, јер смо се стално играли напољу. Делили смо једно газирано пиће са четири пријатеља, из једне флаше, и нико од тога није умро.
Проводили смо сате градећи мале аутомобиле од разноразних отпадака и онда се спуштали низ брдо, да бисмо тек онда открили да смо заборавили на кочнице. Након што смо се неколико пута забили у жбуње, решили бисмо проблем.
Отишли бисмо од куће ујутро и играли се по цео дан, враћали смо се кући када би се напољу упалила улична светла.
Нико није са нама разговарао по цео дан.
Нисмо имали Play Station, Nintendo, X- Box, видео игрице, 99 сателитских програма на телевизији, филмове на видеу, surround систем, мобилне телефоне, компјутере или Интернет четове.
Имали смо пријатеље! Изашли бисмо из куће и нашли их.
Играли смо између две ватре и понекад би нас ударац лоптом стварно заболео.
Падали смо с дрвећа, знали смо да се посечемо, поломимо кост или зуб и због тих несретних случајева није било никаквих судских тужби. То су били несретни случајеви. Нико није био крив осим нас.
Тукли смо се и ударали једни друге, добијали модрице и научили како да их преболимо.
Измишљали смо игре са штаповима и тениским лоптицама, и, иако нам је било речено да ће се то догодити, никоме нисмо ископали око.
Возили смо се на бициклу или прошетали до пријатељеве куће, покуцали или позвонили на врата, или само ушли и играли се са њим.
Нису сви другари улазили у екипу. Они који нису, морали су да науче да се носе са разочарањем.
Неки ученици нису били паметни и вредни као остали и некада су падали разред и морали су да га понављају. Замислите само то!
Тестови се нису прилагођавали из било ког разлога.
Наши поступци су били само наши. Последице су биле очекиване.
Сама замисао да нас родитељи ваде из невоље ако смо имали проблема у школи или са законом била је незамислива. Они су у ствари подржавали школу и закон. Невероватно!
Ова генерација је произвела неке од најбољих преузимача ризика, решавача проблема и проналазача, ИКАДА!
Имали смо слободу, неуспех, успех и одговорност и научили смо да се са тим носимо.
Честитам!
Молим Вас да пошаљете ово другима који су имали срећу да као деца одрасту пре него сто су правници и влада почели да регулишу наш живот.
