Професор Економског факултета у Београду Љубодраг Савић, одговарајући на питање Спутњика може ли се помоћи онима којима због вируса ковид 19 прети глад, каже:
„Живимо у свету који је у много чему неправедан. Бојим се да они који могу да ураде нешто да спрече глад, коју ће међу најсиромашније на свету донети пандемија вируса корона, заправо и не желе то да ураде.“
Делу планете прете катаклизма и глад — шта ће богати
Да у наредних неколико месеци прети глад „библијских размера“, упозорио је Светски програм за храну (ВФП), огранак агенције за храну и пољопривреду (ФАО) при Уједињеним нацијама. Шеф тог програма Дејвид Бесли изјавио је да су потребне хитне акције како би била избегнута катастрофа. По њиховој процени, број људи који гладују, могао би да буде удвостручен са 135 на више од 250 милиона.
Упозорење ВФП није прво те врсте. Позната британска невладина организација „Оксфам“, која сваке године упозорава на алармантну неједнакост међу људима, а поготово то чини уочи сваког заседања Светског економског форума у Давосу, почетком априла је изашла са још црњим прогнозама — пандемија би могла да гурне у глад пола милијарде људи, од 7,7 милијарди светске популације. По њиховој процени, постоји опасност да, након пандемије, чак више од половине светског становништва падне испод границе сиромаштва.
Солидарност кочи логика либералног капитализма
Савић је скептичан да би свет могао умногоме да промени ову слику, јер би се то косило са начином функционисања либералног капитализма, који је доминантан модел у светским економским токовима.
Развијеном делу света су потребне друге земље због њихових сировина и енергије, али и људи који су вољни да раде за мале паре. И у такве земље и долазе велике компаније, што је шанса да људи раде и зараде, да не буду необразовани, гладни, сиромашни. Међутим, већина људи ради јефтине послове и суштински остају тамо где су и били, каже саговорник Спутњика.
„Када би свет имао као циљ да помогне сиромашнима, могла би, на пример, да се преусмери бар четвртина укупних трошкова који се дају на наоружање које ничему не користи. То је наоружање које стоји деценијама, па се уништи да би се произвело ново. Тада би вероватно свет био место где би било угодно живети“, оцена је Савића.
Да такав циљ не постоји јасно је, како напомиње, из податка да је финансијска и политичка елита ове године богатија него икада пре, а један одсто најбогатијих поседује колико и осталих 99 одсто становника планете.
Да свет иде у погрешном правцу јасно је било, објашњава он, још у време нафтне кризе 1973-1974. године, која је имала далекосежне последице по светску економију.
Богати давно окренули главу
Он подсећа да је у тој ситуацији промовисан однос север-југ, па је став да богати север треба да помогне сиромашном југу био подигнут на ниво УН.
„Тада је био направљен један договор да богате земље одвајају до два одсто свог БДП-а за помоћ сиромашним. Своју улогу једино су поштено одиграле скандинавске земље, које су биле међу ретким које су успевале да издвоје близу тог износа за помоћ гладнима у свету. Најмоћније земље су само дозначавале мрвице, а и када су то чиниле, а посебно САД, то је имало политичку позадину“, истакао је саговорник Спутњика.
Он је због свега скептичан да би солидарност са сиромашним, пре свега афричким земљама овога пута могла да буде већа. Тим пре што смо имали прилику да видимо какву су солидарност током пандемије међусобно показале земље развијеног света.
Афричке земље немају ресурсе себи да помогну
Савић напомиње да ретко која од сиромашних и угрожених земаља, посебно афричког континента, има унутрашње ресурсе како би могла да помогне привреди и становништву у време пандемије, чији талас у пуној мери тек треба да их преплави. Тада ће престати са радом оне услужне делатности и индустрија која постоји у тим земљама.
У Јужном Судану је прошле године 61 одсто становништва било погођено кризом када је реч о храни. Та земља са 11 милиона становника располаже само са четири респиратора, Средњоафричка Република за пет милиона становника има их три, а десет афричких држава нема ниједан, напомиње турска агенција „Анадолија“.
„Њујорк тајмс“ је ових дана известио да према подацима Светске здравствене организације, мање од 2.000 респиратора мора да опслужи стотине милиона људи у јавним болницама у 41 афричкој земљи. У ситуацији када је, на пример, према подацима УН, само 15 одсто становника Подсахарске Африке имало приступ води за прање руку у 2015. години, а у 2017. у Либерији чак 97 посто домова није имало чисту воду и сапун, јасно је шта чека најсиромашније.
Уз већ присутно сиромаштво, корона вирус удружен са глади по велики део афричке популације може бити погубан, упозорава саговорник Спутњика.
