Премијера „Седам смрти Марије Калас“ коју је Абрамовићева режирала у Минхену одложена је за септембар, док је велика ретроспективна изложба о њеном раду у Краљевској академији у Лондону отказана и померена за следећу годину.
Абрамовићева је истакла да живи као номад који путује из града у град.
„Свака хотелска соба је мој нови дан, а моје тело је једино место са којим се поистовећујем. И када је све у реду, радим у изолацији. Ова пандемија је само променила моју комуникацију са људима, а никако мој начин живота. Сада је прилика да шаљемо телепатске поруке пријатељима“, казала је она.
Абрамовићева је подсетила на време Другог светског рата, када су сви сликали ужасе, док је Анри Матис сликао цвеће.
„То је била одлична реакција на све те ужасе. Није ствар у томе да клонемо духом и пребројавамо колико је људи умрло широм света, сада је питање како подићи људски дух“, констатовала је она.
За њу нема дилеме да велики број људи живи у страху.
„Неодољиво је да људи верују у организацију својих живота на дуге стазе. Да унапред знају шта ће им се десити све до смрти. Наравно да нам је ова пандемија показала да је то немогуће. Волим неизвесност и верујем да људи морају да науче да живе овде и сада и да размишљају о садашњости као о јединој правој реалности коју имамо. Увек постоји могућност да нам удар неког астероида однесе све за неколико минута“, рекла је Абрамовићева.
Према њеним речима, тржиште више неће бити доминантно у сфери уметности у доба економске кризе која ће уследити након сузбијања пандемије у целом свету.
„Има дивна књига о Пети Смит и Роберту Мејплторпу, прича о томе како су живели заједно, седамдесетих, када су уметници стварали јер су морали, то је био једини начин да изразе себе. Никад нису ни сањали да ће њихов рад постати роба. Живели су за уметничко стварање. То време говори о чистој, невиној, искреној уметности. Након тога је уметност постала роба. Сада продајемо Модиљанија, који, међу нама, чак и није био толико добар сликар, за 157 милиона“, казала је Абрамовићева, пренео је Танјуг.
