Драгиња Рамадански: Да ли нас је стид довео до изопачености?

© Фото : Спутњику уступила Драгиња РамаданскиПортрет Драгиње Рамадански, који је Николај Бајтов, московски писац, направио за минут и по
Портрет Драгиње Рамадански, који је Николај Бајтов, московски писац, направио за минут и по - Sputnik Србија
Пратите нас
Хумористичко-сатирично дело Драгиње Рамадански „Смоквин петолисник“ овенчано је наградом „Стеван Сремац — Бал у Елемиру“. Полазећи од библијског мита о изгнанству из раја и стиду Адама и Еве, ауторка се пита због чега данашње друштво све више тоне у изопаченост.

Драгиња Рамадански дуго је скривала ауторку у себи. Крила ју је иза улоге преводиоца, професорке, приређивача. У односу према књижевности доминирала је она која преводи, не слутећи да у њој све време чучи она која ствара. Када се коначно ослободила, Драгиња Рамадански подсвесно је знала да ће њено дело бити препознато и награђено признањем које овој Сенћанки посебно значи.

Стеван Сремац је мој земљак. Живим у Сенти, у његовом родном граду, пролазим поред његове куће свакодневно и увек се питам зашто је Сента изостављена из његовог опуса“, говори за Спутњик књижевница Драгиња Рамадански. „Тематски је прешао преко Тисе, обрађивао је банатске теме, Ниш, Врање, дакле све српске идиле, осим Сенте. Када сам видела конкурс ’Стеван Сремац — Бал у Елемиру‘, то ми се учинило као шанса да одгонетнем ту сенћанску идилу и да се комплементарно поставим према његовом прећуткивању.“

© WikipediaСтеван Сремац
Драгиња Рамадански: Да ли нас је стид довео до изопачености? - Sputnik Србија
Стеван Сремац

Изгубљена идила

Награђено дело, хумористично-сатирични венац прича „Смоквин петолисник“ надовезује се управо на Сремчеву празнину у опусу, коју је ауторка искористила да би тематизовала Сенту као изгубљени рај и запитала се — шта ради човек када је изгубио савршенство?

„Први део ’Петолисника‘ говори о Еви и њеној борби за своје тело. Друга четири поглавља описују мушке аспекте после истеривања из раја и проблематизују како постмодерни, импотентни човек може да мучи једну жену. Дакле, сви смо ми напустили савршенство и полако тонемо ка травестији. То је та сатирична нота“, објашњава она.

Иза назива овог дела крије се библијски мит о изгнанству из раја и стиду Адама и Еве од свога тела док су га покривали листом смокве. Универзалном темом, обликованом виртуозним стилом, обученим у рухо смеха, Рамадански ослобађа ауторку у себи и проналази да нам се хумор крије у рукопису. Без бојазни да ће бити досадна, патетична, страшна или самозаљубљена, ова ауторка сматра да се хумор крије по подрумима, оставама, по ходницима наше стварности.

„То је жанр који може бити пасторче књижевности. Ако није врхунски, наћи ће се у рубрици дневних новина, бити дневно-политички усмерен“, тврди Драгиња Рамадански. „Веома је тешко наћи хумористичко дело које је надживело свој моменат, своју деценију, да не кажем свој век. То је страховито велик задатак, али то сведочи о хумору као достојном оружју против бесмисла.“

„Не“ као предуслов за стварање

Осим што нас инспирише да уживамо у сплету смеха и значења, Драгиња Рамадански упознала нас је са многим ауторима руске и мађарске књижевне сцене, попут Гениса, Шиферса и Епштејна. Њени преводи налазе се на полицама многих библиотека, а њено име испод много значајних наслова.

„Мене је као аутора и као преводиоца највише занимао феномен маргиналности“, признаје Рамадански. „Увек сам преводила дела с краја сабраних дела, дакле необјављена и увек ми је био битан онај префикс ’не‘ — непроводива, необјављена, неафирмисана. Неафирмисани писци које сам преводила, а који су имали књижицу или две, веома брзо су постали светски писци. На моје очи.“

На питање како се слажу преводитељка и списатељица у њој, наша саговорница каже:

„То је потпуно иста опседнутост медијумом језика. Преводилац се ујутру пробуди срећан јер зна да га чекају страница књиге коју ће преводити и најдивнији језички изазови, равни првенству у шаху. Међутим, он ипак не почиње од нуле — њега чека исписана страница. Изазов писца је много већи — њега чека празна страница, чека га формирање смисла“, тврди она. „То што сам сада прописала, односно постала аутор, питање је храбрости. Веома дуго сам осећала у себи нагомилану грађу и жељу да се она испољи. Када сам се пре седам година разболела, уплашила сам се да ће маргиналци из моје маште остати заборављени.“

Изгубљени у преводу

Узимајући „не“ као предуслов за стварање, највећи изазов њене преводилачке каријере представља рад на преводу поеме „Пацоловац“ Марине Цветајеве. Поетска варијација бајке о фрулашу који је дошао у град Хамелн и свирком отерао мишеве, а потом оставши без награде и децу, представља једну од снажнијих алегорија песништва у светској књижевности.

„Тај свирач, односно пацоловац је за Цветајеву био Мајаковски. Преводећи ту страшну алегорију о безобзирности, морала сам дати ритмове Мајаковског. То је прича о иморалности уметника који када ради, пише или слика — жртвује своју тему. У свету Стевана Сремца, уметник је налик фрау Габријели, која иде по комшилуку, преноси аброве, краде туђу интиму. Зато сам и ја дуго оклевала да као писац постанем безобзирна“, признаје ауторка. „Иначе, мој превод ’Пацоловца‘ је прећутан, тако да сам навикла да будем невидљива, у курзиву, у фусноти.“

Драгиња Рамадански пронашла је изгубљени рај у хумору, спознала је радост превођења и бреме стварања, али питање зашто је Стеван Сремац занемарио Сенту у свом рукопису за њу остаје мистерија.

Прочитајте још:

Легендарни фестивал на острву Вајт 

Владимир Пиштало: У Америци није ново насиље, нове су камере

Урош Ђурић ― Пижон домаће сцене

Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала