Љубa Бандовић о Светозару Милетићу: Робија му је нарушила здравље, али му није убила дух

© Sputnik / Дејан СимићЉубомир Бандовић
Љубомир Бандовић  - Sputnik Србија
Пратите нас
Светозар Милетић је био частан човек који је храбро стао испред свог народа да се бори за његове интересе. И он није био нечији пулен или производ неке обавештајне службе, него избор народа. Био је биљка с дубоким кореном који нико није могао ишчупати. Робија му је нарушила здравље, али му није убила дух, каже за Спутњик глумац Љубомир Бандовић.

Филм „Име народа“ Дарка Бајића приказан је на отварању 27. Фестивала европског филма Палић. Љубомир Бандовић остварио је изузетну улогу у овој биографској причи о угледном српском адвокату и политичару, некадашњем градоначелнику Новог Сада Светозару Милетићу, човеку који је доследно бранио интересе српског народа у време аустроугарске владавине током последњих деценија 19. века.

Буђење националних идеја, дух јединства балканских народа и жеља за слободом и правдом били су идеали у које су веровали и Светозар Милетић, и његови следбеници и сарадници. Ову важну, данас и једну од кључних страница из српске историје, у филмски сценарио је преточио Милован Витезовић, а поред Бандовића, тумаче је Жарко Лаушевић, Ања Павићевић, Ана Франић, Милутин Мима Караџић, Андрија Кузмановић, Никола Ристановски, Катарина Жутић и други.

На питање на који начин је доживео личност Светозара Милетића и шта му је било важно да кроз његов лик прикаже гледаоцима, Љубомир Бандовић одговара:

– Ако говоримо из контекста данашњице, где се сви кријемо иза друштвених мрежа, на којима објавимо свој став и онда мислимо да смо ангажовани, рекао бих да треба размишљати о човеку који је сву своју снагу и моћ, сав свој утицај на људе који га слушају и поверење које имају у њега искористио да се бори за интересе свог народа. Милетић је био частан човек, који је у једном моменту одлучио да стане први и да каже: У реду, ја сам тај који ће бити глас свог народа, који ће дати све што има за опште добро. Породица као језгро из којег је потекао и која је опстала после много искушења, сахрањиване деце, вероватно је било најздравије могуће окружење из којег је могао да стане испред свог народа.

Данас имате људе за које тачно видите да, кад оду кући, неко брише ноге о њих, а кад дођу на телевизију, успостављају некакав ауторитет. Милетић је објединио све и био је избор народа, не као нечији пулен, не као производ неке обавештајне службе, него је заиста био биљка која је јаче израсла од других, која је имала дубљи корен. Тај корен нису могли тек тако да ишчупају него су морали да га ставе у затвор због онога што се данас зове говор мржње. А његов „говор мржње“ је био тражење права на своје писмо, на своју веру, на своје име - на име народа.

Управо је то оно што смо видели у филму, изнели сте ту улогу, снагу коју је имао Светозар Милетић, али и његов каснији пад, односно тренутке у којима је постало јасно да га је самлела неумољива машинерија.

- Самлела му је здравље и тело, али видимо да је његов дух остао исти, јер ако имате кћерку којој све поверавате на чување и којој остављате своју задужбину, не смете пред њом показати да сте клонули духом. Могао је да јој каже да је болестан и да се плаши да је следећи пут кад је види неће препознати, али јој је рекао и да и даље верује у оно у шта верује и да би опет робијао за оно за шта је робијао. То је ствар одлуке. Кад се упустите, нема назад! Човек може и да се сакрије у рупу, али нема половичног, нема простора за кукање због онога што му се догодило. Милетић је знао с каквим се аждајама хвата у коштац. Није он жалио над собом и није од себе правио мученика. Данас је то, нажалост, нормална ствар. Он је имао задатак који је ставио пред себе и који је морао да обави. Ту је тачка. Ја тако доживљавам и овај свој глумачки посао - то је задатак. Уради га, добићеш четворку, кеца, петицу, али то не значи да на следећем часу нећеш добити бољу оцену. Само немој да бежиш са часова... осим ако сви беже.

Рекли сте да Вам ова улога поставља неке стандарде које сада не смете да изневерите.

– Када добијете поверење од Дарка Бајића, кад вам у кадру неки Жарко (Лаушевић) каже: Само веруј себи, одличан си - то вас обавезује за будућност. То никако не сме да значи: Ух, добар сам, постигао сам све. Овај посао којим се ми бавимо се не постиже, он се живи. Не служи ово да би глумац створио самопоуздање и ароганцију, него да би наставио да копа даље, јер душа је непрегледно поље, а глума је врло уоквирена кореографија емоција, текста, физикуса. И онда све то једно с другим ако се доведе у неки фин баланс, онда и публика доживи прочишћење и изнесе утисак и доживљај из сале. Универзални језик овог филма је највећа вредност.

Филм се не зове „Име мог народа“, него „Име народа“. Ово је вапај и борба за све мале народе на свету којима су ускраћена права на живот и на достојанство.

Споменули сте Жарка Лаушевића, а морамо споменути и сјајну младу глумицу Ању Павићевић. Какво је било искуство рада с њом, рада са Жарком, колико Вас је то понело?

– Када дођете с идејом да играте једног таквог човека какав је био Светозар Милетић, већ сте у повишеној температури месецима, а онда дођете и видите поштовање које добијате од младе глумице (Ање) – то не смете да проиграте. Трудио сам се да не показујем нервозу, чак и кад ми длачица од глумачке маске уђе у нос, да не кажем нешто погрешно, да је не бих одбио од овог посла и да не помисли да ту седе неки нервозни људи који изигравају звезде. А имао сам и овог Жарка, аждају од глумца поред себе, и потребу да докажем да сам вредан места на којем сам. А он ми је као најмлађи партнер на свету „басирао“ уз главну улогу. Приликом пробе једне сцене, он је у неком тренутку изашао, а то није било договорено. Само је напустио просторију на крају сцене. Када се вратио да је снимимо још једном, питао сам га куда је отишао, а он ми је одговорио: Твој је филм, ова сцена мора да се заврши на теби. Тада сам помислио да морам некако да му узвратим то, а онда сам схватио да само треба да идем даље и да ја треба да будем према Ањи оно што је Жарко према мени. Да чувам младост, јер сви смо ми расли на Паји, Цици Перовићу, Боби Алигрудићу, на Воји, Гаги... Постављена нам је висока лествица, не смемо испод ње. Овај Балкан је расадник талената, и за спорт, и за науку, и за уметност. Морамо да се негујемо, морамо да се сетимо да нас нико није позвао да будемо глумци, сами смо се позвали, а онда смо примљени у удобну кућу. Не смемо сада обувени у кревет, морамо поштовати све то.

Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала