Кад Руси заиграју Жикино коло у Сибиру

© Фото : Атеље 212Руска смрт
Руска смрт  - Sputnik Србија
Пратите нас
Мјузикл „Српска бајка о љубави“, који је режирала у Сибиру, Андреа Лазић памтиће по фантастичним глумцима, огромној сали, али и по Жикином колу које су руски играчи извели на сцени. Јединственост тог утиска, како каже за Спутњик, потврдила је и сузама.

Жикино коло за 4000 људи

„Има нешто у Русији што је магија и то немогуће непоштовати. Велико позориште, са огромном сценом на којој смо имали 30 плесача, 20 глумаца. Када као редитељ из Београда одете тамо, одједном схватите да можете све, јер они имају могућности за све. Ти глумци су фантастични, знали су текст и пре него што сам дошла. Комбинација је била да играју на руском, а да певају наше етно песме на српском. Руски играчи су, уз два кореографа, научили савршено да играју наша кола. Када сам на тој сцени, у сали која прима 4000 људи видела како Руси играју Жикино коло, расплакала сам се. То је заиста неописиво искуство“, открива Андреа.

На још свеже утиске са редитељског рада из Сибира, на представи која јој је донела награде, „природно“ се надовезује и нови наслов који је недавно, у њеној режији, премијерно изведен у Атеље 212: комад „Руска смрт“ савремене ауторке Ирине Васкове.

© Sputnik / Дејан СимићАндреа Лазић, редитељка представе „Руска смрт“
Кад Руси заиграју Жикино коло у Сибиру - Sputnik Србија
Андреа Лазић, редитељка представе „Руска смрт“

Трагикомедија о смрти

О томе како се смрт смешта у жанр трагикомедије, редитељка каже:

„У тмурном времену у ком живимо, неопходно је на живот гледати кроз комедију. Јер, ако не окренемо све на смех и хумор, бојим се да нећемо испливати из данашњих околности. Из свих учмалости у које су заглављене и јунакиње овог комада.“

А управо је безнађе и заглибљеност оно што је за две сестре, главне јунакиње ове приче, представља смрт, објашњава Андреа.

„Бојим се да је то слика правог живота, нешто типично, посебно за моју генерацију. Ми који смо рођени осамдесетих и који смо прошли много транзиција, више и не знамо који нам је идентитет. Ми више и не живимо у држави у којој смо рођени, јер она више не постоји. И то је оно наше што је слично са Русијом. Наше две јунакиње живе у тој својој учмалости и чекају чудо да им промени животне околности, да дође господин случај реши ствар. Јер, много је лакше тако седети и чекати да се нешто споља догоди, него изазвати промене изнутра... Мислим да је у данашље време веома тешко испливати из самога себе, јер имамо слободу са којом не знамо шта ћемо. Она нас гуши и плаши. То су неке ствари којима смо се бавили у овом комаду. Али, његова завршница, гледајући из публике, даје наду да ипак та „руска смрт“ није смрт, него почетак неког другог живота. Бољег“, каже редитељка.

© Фото : Атеље 212Две сестре: Исидора Минић и Милица Михајловић, јунакиње драме „Руска смрт“
Кад Руси заиграју Жикино коло у Сибиру - Sputnik Србија
Две сестре: Исидора Минић и Милица Михајловић, јунакиње драме „Руска смрт“

У поднаслову комада, који је осмислила заједно са глумицама Исидором Минић и Милицом Михаиловић пише „Вотка и шампањац“. Питамо је о каквом је споју реч?

Вотка и шампањац

Спојили смо неспојиво. Шампањац се пије када се нешто прославља, вотка се пије када се за нечим тугује. То су две крајности у којима ове две сестре живе. И њихови карактери су крајности, али то је истовремено један потпуно људски однос у коме постоје и љубав и мржња и завист и патња и срећа... све заједно. Као и у реалном животу. Поднасловом смо хтели да покажемо да ипак није све страшно као што звучи у наслову, плашили смо се да наслов не одвуче на неку другу страну. Јер, овај текст није толико трагичан колико може да делује из наслова. Та смрт је – метафорична и није реална.

Објашњавајући зашто је изабрала баш „Руску смрт“, Андреа каже да је то један од оних текстова који је се тичу.

„Раније сам мислила да треба да радим само комаде који ме се лично тичу. А онда сам дошла до закључка да би у ствари требало да почнем да се бавим и другачијим текстовима, да бих у њима проналазила другачији кључ, да покушам прво ја да разумем оно што ми није блиско, а онда и да то прикажем на свој начин. То међутим са овим текстом није био случај. Заглављеност у којој се налазе ове јунакиње, које нису необразоване, нити су талог друштва у материјалном или социјалном смислу – јако ме је погодила. И подсетила на то како се ја осећам. На то да ни ми не можемо много да урадимо да помогнемо себи. И шта год да предузмемо, ефекти су никакви. А имамо снагу, вољу, покушавамо на све начине и ништа се не мења. То је оно што ме је силно привукло овом тексту“, објашњава Андреа.

Без Чехова се не може

Уз напомену да су Пољаци овом комаду дали поднаслов „Журка код Чехова“, на питање може ли иједна театарска прича, како год се завртела, без руског класика, редитељка одговара без дилеме:

„Без тога се апсолутно не може, без свих тих принципа који нам долазе из Русије, а наравно ту је пре свега Чехов. Са њим је све некако истинитије. Сећам се да је прва драма коју сам прочитала у животу била „Вишњик“. Моје страхопоштовање према том писцу је толико да се још увек не усуђујем да га радим.“

Да ли је можда и следећи Андреин избор комад из корпуса савремене руске драматургије?

„То ми веома привачи пажњу, њихов приступ драматургији ми је јако близак. Размишљам да поставим на сцену још неки текст Кољадиних ученика, јер ми тај сензибилитет одговара. Кољада је велики уметник, волим да га поредим са Кустурицом, због креативности и маште која је фасцинантна. Ту дозу лудила која на сцени фантастично функционише. Тренутно ми је у рукама један текст Ерика Емануела Шмита који овде није извођен... тако да... видећемо...“

Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала