Југословенско-совјетски односи између два светска рата пролазили су кроз низ различитих и често контрадикторних фаза, које су биле условљене догађајима који су трасирали судбину, не само српског и руског народа у ХХ веку, већ су представљале преломне тачке за читаву планету, објашњава историчар Александар Животић, аутор књиге „Московски гамбит – Југославија, СССР и продор Трећег Рајха на Балкан 1938. -1941“.
Ататурк био спона између Југославије и СССР-а
Иако су обе земље настојале да успоставе односе, пред њима су се налазила бројна нерешена питања, као што је питање руских избеглица, совјетски став да је заједничка држава Јужних Словена вештачка творевина коју би требало разбити, али и југословенски страх од извоза револуције. Ово последње нарочито је било актуелно пошто су југословенски комунисти прешли на оружани начин вођења борбе, па су извршили атентат на министра Милорада Драшковића, а покушали су атентат и на самог краља.
Међутим, са протоком времена и пред опасношћу од ширења нацистичке Немачке, две државе приближавају се једна другој. Тако и први покушаји успостављања дипломатских односа датирају из времена пред атентат на краља Александра 1934.
Посредник у преговорима била је Турска, у то време блиска совјетска савезница; са друге стране, краљ Александар и утемељивач модерне Турске Кемал Ататурк били су блиским односима.
„Атентат на краља Александра осујетио је ове напоре и то је, можда још један од доказа да СССР није умешан у атентат. О томе говоре и документи. Сама Стаљинова оцена атентата коју пише својом руком и даје је као инструкцију најближим сарадницима, говори да је далеко од тога да су Совјети били укључени у атентат“, каже Животић.
Успостављање односа поткопавале су и друге велике силе. Британија, која и сама успоставља дипломатске односе са СССР-ом, труди се да Југославију држи ван тога.
„Руски фактор се, због револуције и грађанског рата, повукао са Балкана. Тај простор заузеле су западне силе и сада, повратак Русије, макар и у виду СССР-а значио би повратак истиснутог руског утицаја. То је још један аспект који ће се пренети и у наредну деценију, а пренеће се и на период Другог светског рата“, напомиње наш саговорник.
Након пада Француске, Југославија се окреће СССР-у
Након краљеве погибије, у преговорима о нормализацији односа долази до застоја, међутим од 1938. питање успостављања дипломатских односа поново се актуелизује у Београду.
Лето 1939. било је, према Животићевим речима, кључно – постојала је нада да ће између Француске, Британије и Совјетског савеза бити постигнут споразум – у том случају, југословенска позиција била би веома лагодна. Али, након, пропасти преговора и потписивања пакта Рибентроп-Молотов ситуација се мења.
Преговори о успостављању односа и овај пут иду преко Анкаре – у име Југославије води их искусни дипломата, амбасадор Илија Шуменковић. Успостављању односа претходило је потписивање трговинског уговора. У Москву је из Београда послата делегација која је потписала споразум. Дипломатски односи успостављени су маја 1940, истог дана када је београдска штампа објавила вести о катастрофалном поразу Француске.
„Пад Француске имао је стравичан, не толико политички и војни утицај, колико је имао разарајући психолошки ефекат. Француска, најзначајнија копнена сила тог доба, пала је за неколико недеља. Друго, она је била земља-узор, нарочито за војну и интелектуалну елиту. Шта да очекује мала Југославија, оптерећена тешким међунационалним односима, економским проблемима, проблемима са суседима, када је једна Француска, колонијална сила, прошла како је прошла“, описује Животић атмосферу која је завладала међу југословенском елитом маја 1940.
Тако је Југославији остало да једини стратегијски и војни ослонац тражи у Совјетском савезу. Расположење у Београду, према Животићевим речима, можда најбоље описује извештај једног британског дипломате из тог времена, који је Форин офис известио да нико више у Југославији не размишља о бољшевичкој опасности, у СССР-у не види велику комунистичку земљу, већ се размишља и говори у категоријама везаним за некадашњу царску Русију, словенству и православљу.
„То видите код представника традиционалних политичких групација, код представника грађанских политичких опција, који се отворено залажу за приближавање Совјетском савезу. Унутар српског националног корпуса, једина политичка групација, која је изразито против, а која је на маргинама политичког живота је Љотићев покрет. И војни врх, традиционални српски генералитет, свим силама је подржавао то приближавање“, наглашава Животић.
Чак је и Недић био за Русе
Унутар генералитета, један од најжешћих заступника југословенско-совјетског приближавање је тадашњи министар војске и морнарице, генерал Милан Недић.
„То тешко да бисте могли да закључите на основу његовог деловања као председника такозване српске владе током окупације, али чињеница је да је, док је био министар, настојао да, што званичним, што незваничним каналима, успостави блиске односе са совјетским представницима и да мимо дипломатије и владе има сопствену комуникацију са Москвом, настојећи да обезбеди неопходне војне испоруке за Југословенску војску“, каже Животић.
Трговински уговор делимично је реализован до Априлског рата, а уследили су и преговори о војној помоћи, до чега није дошло из различитих разлога – међу њима био је и совјетски страх да би тиме иритирали Немачку, као и процене да Југословенска војска не може дуго да издржи немачки притисак, а такође и потребу Црвене армије за савременим наоружањем.
Ипак, као главни разлог због кога споразум о војној помоћи није могао да буде реализован, Животић наводи понашање Бугарске. Са бугарским преласком на страну Немачке, није било могуће остварити поуздану географску везу са Југославијом.
„Совјетски савез више није имао степеницу преко моје је могао да стане на Балкан. И на тај начин, преласком Бугарске на страну сила Осовине, суштински је значио да Југославија остаје, колоквијално речено да виси – да је немогуће остварити нешто озбиљније“, закључује Животић.
Прочитајте још:
