Дан када је патријарх сахрањен био је један од најтиших који је Београд упамтио, иако је у погребној поворци било више од 600.000 људи. То је био само мали део од милиона Срба који су искрено жалили човека који је био савест и утеха свом народу на крају страшног 20. века. По свом завештању, сахрањен је у порти Манастира Раковица.
Тиме се прича о патријарху Павлу није завршила, већ се наставила, само на други начин. Велики духовник је остао да бди над својим народом и да га подсећа: "Чувајмо се нељуди, али се још више чувајмо да и ми не постанемо нељуди".
Ко не верује да је патријарх Павле за верни народ жив, нека дође у београдски манастир Раковица и посматра његов гроб, пишу Новости.
По правилу, прва ствар коју људи ураде када уђу у порту, јесте да се јаве свом патријарху, а тек онда улазе у цркву. Највећи број њих целива крст и стане мирно, погнуте главе, одајући почаст.
Невољници раздирани неком муком клече испред гроба, исповедају се патријарху и шапућу му молитве. Има и оних који одлазећи из манастира махну према Павловом крсту као да поздрављају драгог пријатеља.
То раде тако искрено и простодушно да се човеку учини да на трен види сићушног седобрадог старца како им одмахује.
Од када патријарх почива у Раковици, древна светиња је добила нови сјај и живот. Тешко је у њој препознати стари скромни манастир, црква и конаци су обновљени, травњаци и цветне леје су беспрекорни, а многобројни верници на послушању помажу монахињама. У средишту тог узаврелог живота је бели крст у чијем подножју сјаје патријархове речи - "Будимо људи".
"Много света долази свакодневно због патријарха Павла. Болесни, несрећни, неутешни, моле се на његовом гробу. И промене се после молитве, не можете их препознати. Патријархов гроб је гроб светитеља, место велике моћи и Божје благодати. Чуда се ту дешавају", каже Љубица која проводи много времена у манастиру испуњавајући послушања, само да би била што дуже у близини патријарха Павла.
Патријархов крст целивају и млади људи, деца деведесетих... Они као једину светлу личност тих мрачних времена памте скромног верског поглавара Срба кога су сретали како жустро пешачи, или се вози градским превозом.
Прочитајте још:
