Успешно сте се регистровали!
Молимо вас, улогујте се путем линка који вам је послат на

Вилијем Дефо: Била би сјајна авантура глумити у филму у Русији

© AP Photo / Michael SohnВилијем Дефо
Вилијем Дефо - Sputnik Србија
Пратите нас
Нови филм Ејбела Фераре „Сибир“ који је приказан на 70. Берлинском међународном филмском фестивалу, ускоро ће се наћи на интернету. Главну улогу у причи о спознавању себе одиграо је амерички глумац Вилијем Дефо. Његов јунак Клинт покушава да се носи са својом прошлошћу и схвати ко је. 

Пре приказивања филма, Дефо у интервјуу за РИА Новости испричао како је живео током карантина у Риму, да је добио номинације за Оскара и како је глумити у филму Гиљерма дел Тора за време пандемије ковида 19. 

Када се изговори реч „Сибир“, људи обично представљају Русију. Које су Ваше асоцијације?

— За мене, као особу која је одрасла у Америци, Сибир је асоцијација за хладноћу, изолацију. То је нешто мрачно, удаљено и допуњава се знањем о Гулагу. Али ово мишљење се временом променило. Упознавао сам људе који су ми причали о, на пример, градовима у Сибиру. Али генерално гледано, још увек имам ону општу представу о овом месту која је укорењена из детињства. 

Ејбел Ферара није дао јасан одговор где се одвија радња филма. Шта ви мислите?

— Дефинитивно, место дешавања у филму сигурно није Сибир, то није била наша намера. Одвија се на замишљеном месту. Ниједна од приказаних локација не постоји у стварности. То може бити само у глави јунака, он их ствара у својој машти. 

Најзанимљивија ствар у филму није прича по хронолошком редоследу. Приповедање се покорава сновима, фантазијама, оно се не одвија по законима логике нити објективности. Ово је слободна форма приказивања догађаја. Јунак очајнички жели да сазна ко је он заправо, жели да пронађе свој унутрашњи свет. Ово је класично путовање, али уз одређене промене. 

Да ли сте гледали неке руске филмове?

— Да, недавно сам током карантина поново гледао један од филмова Тарковског, јер сам био расположен за његове филмове. 

Управо сам гледао „Пракљачу“ режисера Кантемира Балагова. И на вези сам са својим пријатељем Григоријем Добригином. Како је тешко изговорити му презиме!

А да ли бисте хтели да глумите у неком руском пројекту?

— Да, имам нереализовану везу са руском културом. Наравно да бих волео да глумим у филму у Русији. То би била сјајна авантура! Много ствари не знам о овој земљи, али ме веома занима руска историја, култура, писци и уметници. Много тога. 

Споменули сте карантин. Да ли је он на било који начин утицао на ваш распоред снимања?

— Да, снимао сам са Полом Шрејдером пројекат чија се радња одвија на обали Мисисипија. Морали смо да зауставимо снимање јер је један од чланова тима био позитиван на вирус корона. Читав процес снимања је у застоју. 

Одлетео сам за Њујорк, где понекад живим. Прво сам помислио да је то само привремено, и да ћемо се вратити снимању. Али онда је постало јасно да се то неће догодити. 

Почео сам да се бринем јер је моја супруга (италијанска глумица и режисер Ђада Колагранде) била у Риму, другом месту у коме живим. После Трамповог говора о намери да све затвори, почели смо да мислимо да би она могла остати у Италији без могућности да дође код мене. Ситуација са вирусом корона тамо није била добра, али сам ја хтео да будем са супругом. Дакле, заједно са Италијанима сам био у врло строгом карантину. Они су сјајни, озбиљно су схватили пандемију и поштовали су сва правила. 

Да ли је карантин утицао на вас лично?

— Током карантина све време сам био са супругом у својој кући, и морам рећи да сам лепо провео то време. 

На личном нивоу, то је био период рефлексије, размишљања, обнављања. Не да стално путујем, већ да будем на једном месту. Пуно сам читао, бавио се јогом, кувао, разговарао са женом. Шта друго да кажем — било је сјајно. Али у страшно време. Подржавам самоизолацију и забринут сам због пандемије. Неки познаници су умрли од вируса, пратио сам политичке проблеме у САД. Било је узнемирујуће. И даље сам забринут због ситуације у свету. 

Сада сви причају о другом таласу. Како је то утицало на филмску индустрију? Да ли ће филмски процес оживети или је ситуација још увек непредвидљива? 

— Ово је добро питање на које не знамо одговор. Али рећи ћу следеће. У августу сам имао прилику да одем у Белфаст на снимање новог филма Роберта Егерса „Северњак“ (The Northlander). Све је било у реду, и колико ја знам, снимање се наставља. А сада сам у Торонту, радим на филму Гиљерма дел Тора „Алеја кошмара“. Засад нас ниједан протокол не зауставља, настављамо са снимањем по распореду. 

Није лако, филмска продукција је скупља и много је компликованије од снимања пре пандемије. Али и даље снимамо филмове. 

Кад смо код Роберта Егерса, ваш јунак у „Сибиру“ Клинт је ћутљив, двосмислен и има мрачну прошлост. Понекад изгледа као Томас Вејк, ваш јунак из Егерсовог филма „Светионик“. Као да је пренесен из једног филма у други. Зар не мислите тако?

— Разумем о чему говорите и зашто долази до таквих поређења. Обојица су повучени, изоловани и тајновити. Али то су различите личности. 

Клинт у „Сибиру“ је у потрази за нечим, он не зна ко је. Томас у „Светионику“ је престао да тражи, прихватио је себе и своју природу, одређене ритуале свог живота. Он је читавим својим бићем предан раду. Заједничко им је то што се склањају у изолацију и самоћу. 

Рекли сте да приликом стварања прича увек користите лично искуство. Које искуство вам је било од користи за филм „Сибир“?

— Бавили смо се имагинарним стварима, а то није увек згодно када стварате лик без бекграунда. Морам сам да „прошарам“ филм детаљима који ће рећи нешто о прошлости јунака. 

Гледалац не зна ништа о Клинтовој прошлости. Тако да смо узели неке детаље од мене. 

На пример, у филму постоји монолог који сам изговарао када сам био дете. Или сцена са јунаковим оцем — мој отац је такође био хирург. Или део у коме Клинт разговара са својом женом у њујоршком поткровљу. Ја још увек понекад живим у Њујорку. Такве ствари помажу гледаоцу да мало боље разуме јунака. 

Овај филм не говори о ономе што знамо, већ о ономе што не знамо. 

 Имали сте неколико номинација за „Оскара“ (са 32, 46, 63 и 64 године). Да ли се Ваша тачка гледишта на награду променила за све ово време?

— Наравно! То је природно исто онолико колико се мења ваш однос према каријери, послу и другим стварима. 

Трудим се да на ово гледам позитивно. Сваки пут сам био номинован за независне, буџетске филмове, за које је, захваљујући чињеници да их је забележила Академија филмских уметности и наука, чуло више људи. И само на томе сам захвалан. А за мене лично, ово је охрабрење. 

Сви ми имамо неке сумње у животу, то је нормално и добро, оне и треба да постоје. Али номинација вам даје жељу и енергију да идете даље. 

Не бирам пројекте са циљем да будем номинован, али номинације ценим. Иако неки покушавају да предвиде такве ствари пре него што прихвате улогу.

Шта мислите о новим правилима Академије филмских уметности и наука приликом оцењивања филмова?

— Прочитао сам почетне предлоге за нова правила. И морамо да размислимо о томе. Тренутно још нисам спреман да кажем било шта о овоме. Разумем шта је главна идеја, порука, али нисам сигуран у коначни ефекат. 

Дакле, моје мишљење је да немам мишљење о овом питању.

Све вести
0
Прво нова обавештењаПрво стара обавештења
loader
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала