Успешно сте се регистровали!
Молимо вас, улогујте се путем линка који вам је послат на

Кутија за узице и крхотине живота: Шта је Људмила Улицка наследила од прадеде, часовничара из Кијева

© Sputnik / Валерий Мельников / Уђи у фото-галеријуЉудмила Улицка
Људмила Улицка - Sputnik Србија
Пратите нас
Нова аутобиографска књига славне руске књижевице Људмиле Улицке „Свето смеће“ портрет је ауторкиног живота, али и слика судбина обичних људи и целе једне епохе.

Заоденувши приче и есеје необичним насловом „Свето смеће“, Улицка, говорећи о свом прадеди, часовничару из Кијева, открива право значење ове метафоре.

Кутија за узице и крхотине живота

„Она већ у уводу објашњава како је 'повукла' на тог свог прадеду, часовничара из Кијева, који је целог живота чувао кутијице у којима је класификовао све - криве ексере, шрафове... После његове смрти пронашли су једну узицу уз коју је било написано 'узица која ничему не служи'. Тако је и Улицка целог живота у једној кутији за ципеле скупљала разне крхотине живота - разбијене шољице, дедин сат, бакине балетске патике, све ствари које су је подсећале на њих. Ту тако добро напуњену кутију у свим је селидбама вукла са собом, током низа година. У једном тренутку је решила да се тога ослободи и – бацила је у смеће. Међутим, није се ослободила. Свака од тих ситница остала је у њој, и сваки дан је подсећа... Отуда наслов 'Свето смеће'", каже за „Орбиту културе“ Неда Николић Бобић, преводилац ове књиге, али и неколико претходних дела велике руске књижевнице.

Од тренутка када се први кратки роман Људмиле Улицке „Соњечка“ појавио пред српским читаоцима, њено присуство и пун књижевни живот у Србији никада нису прекинути. С несмањеном пажњом дочекивани су „Искрено ваш Шурик“, „Девојчице“, „Јаковљеве лестве“, „Зелени шатор“, „Сличај Кукоцки“...

У Русију преко Париза

За преводиоца прве књиге, „Соњечке“, Љубинку Милинчић, нема ништа необично у томе што је Улицка, као и толики други велики писци, прво препозната у свету, а тек потом у родној земљи.

„Сећам се да ми је ромaн понудио уредник Ђорђе Кривокапић који је за њега сазнао тако што је књига била добила неку награду у Паризу. То је иначе врло чест пут и код нас и у Русији, а вероватно и свуда у свету: прво постанеш познат у иностранству, па те тек онда упознају у својој земљи. Тако је и Улицка дошла и у Русију и у Србију преко Париза“, подсећа Љубинка Милинчић.

„Соњечка" прича о типичној руској жени

Она открива да је у тој краткој прози одмах привукло нешто што је, како каже, видела први пут:

„Привукла ме је та судбина младе жене за коју сам мислила да је изузетна.  Читајући стално сам се питала где је нашла такву жену, мора да постоји прототип за Соњечку. Јер, не може човек сам да смисли сва она трпљења, понижења која Соњечка трпи у свом животу да би сачувала брак. Тешко се на једном месту може видети толико свега тога, а поготово се тешко може видети жена која то тако подноси, без роптања. Све је тамо нормално, па и то да муж доведе другу жену у кућу. Једном сам, много година касније, питала Улицку да ли негде постоји таква жена. Она ме збуњено погледала и рекла: 'Па то је типична руска жена'. То је био почетак једног новог упознавања Русије , то је време после рата, када у Русији има јако много жена и јако мало мушкараца, у неким селима и мањим градовима није био ниједан. Дакле, Соњечка је имала ту срећу да има мужа и да може да роди дете, а то свака жена у Русији тада није имала. И трпети у име свега тога, било је нормално, као део судбине“, објашњава Милинчићева.

Да је судбина жена од почетка у фокусу пажње Људмиле Улицке, сведоче и дела која су настала после „Соњечке“. За Неду Николић Бобић списатељска тајна ове књижевнице је у мајсторству да уђе у личне животе својих читалаца и да се – док им приповеда своју причу – чврсто „закачи“ за нешто аутентично у њима. Зато што Улицку занима искључиво човек и личне људске судбине, а не велике теме или светски проблеми, напомиње Неда Николић Бобић.

© Sputnik / Виталий Белоусов / Уђи у фото-галеријуЉудмили Улицкој национална књижевна награда „Велика књига"
Кутија за узице и крхотине живота: Шта је Људмила Улицка наследила од прадеде, часовничара из Кијева - Sputnik Србија
Људмили Улицкој национална књижевна награда „Велика књига"

Србија не штампа књижевне отпатке

Присећајући се гостовања Људмиле Улицке на Београдском сајму књига 2007. године, наша саговорница не без поноса истиче оно што је Улицка тада казала о Србији:

„Никад нећу заборавити колико је била одушевљена нашим сајмом књига. Казала је да је то највећи сајам књига у Европи, ако изузмемо франкфуртски који је комерцијалан. Улицка је тада рекла и то да није видела ниједно вредно дело из света које код нас већ није објављено, да је све што имамо врхунско и да ми не штампамо књижевне отпатке. Да је то искрено и мислила потврдила је у једном интервјуу јерменском новинару рекавши, између осталог, да велика светска литература може бити доступна малим земљама и да је  једина мала земља која је превела све што вреди на свету – Србија“.

На питање да ли је тешко преводити књиге Људмиле Улицке за коју су и њени највећи критичари говорили да пише чистим и прецизним руским језиком, Љубинка Милинчић одговара одречно:

„Апсолутно не! То је велики квалитет њеног дела. Улицка користи књижевни руски језик, говори јасно, њене реченице немају дигресије и рукавце. Кад бих бирала књиге по томе кога је најлакше преводити а да вам то истовремено причињава велико задовољство, то би била Људмила Улицка. Зато што је лака не само за превођење него и за разумевање онога што је хтела да каже. Њу једноставно разумеју сви, и из превода и из оригиналног језика. И зато је велики писац. Можемо се с њом слагати или неслагати у неким ставовима, али ћемо је јако добро разумети и осетити оно што она осећа“, наглашава Љубинка Милинчић и упућује на још једно важно својство руске књижевнице.

Данашњи писац седи и филозофира

„Она је живела тако богат живот, совјетског човека пре свега, живот који  је био богат на разне начине. Постојао је друштвени живот, људи тада нису били усамљени као данас. Данашњи писац седи и филозофира. Улицка не филозофира, она је живела тај живот, није прошла поред њега него је у њему учествовала. Ми данас живимо један лагодан живот, данас не можете да осетите радост кад свом детету донесете једну поморанџу- јер толико сте могли да купите – или банану, која не расте у СССР. Данашњи писац  не познаје ту емоцију и  не може то да опише,  он има неке друге изазове и задатке. Тадашњем писцу је живот нудио све, његово је било само да седи, гледа и пише. А да бисте написали морате то и да живите“, истиче Љубинка Милинчић.
Ускоро „О телу душе"

Можда проза Људмиле Улицке са углавном несрећним и неснађеним јунацима нема много оптимизма, али зато нема ни патетике, тврди Неда Николић Бобић.

„Управо преводим последње њене приповетке 'О телу душе' у којима се углавном говори о старости и смрти, са много духа и ироније. Кад читате те приче, не осећате суровост старости и смрти,  него управо неки оптимизам и мирноћу. Мирење са животом. Сећам се да је својевремено на конгресу преводилаца у Москви, у коју је дошла из иностранства и право са хемиотерапије, сакупила нас десетак својих преводилаца. Сви су износили неке проблеме у раду. Рекла сам да ја нисам имала никаквих проблема, ни у вези језика, ни у вези разумевања начина живота, ни у вези са религијом, друштвеним уређењем...пошто живимо сличан живот. Улицка ми је у пола гласа рекла. 'Нажалост'. Осетила сам и тада велику сатисфакцију, преводилачку, јер сам привилегована да преводим са најлепше књижевности на свету“, закључује Неда Николић Бобић.

Прочитајте још:

Све вести
0
Прво нова обавештењаПрво стара обавештења
loader
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала