Тачан датум његовог рођења није познат, али историчари претпостављају да је велики композитор дошао на свет 17. децембра пре 250 година.
Унапред зацртана судбина
Лудвиг ван Бетовен се родио у Бону, у породици певача: његов отац и деда били су одлични капелски певачи. Може се рећи да је дечакова судбина била унапред зацртана. Суђено му је било да се бави музиком и да јој посвети живот, утолико пре што је на томе инсистирао и његов отац, који је маштао о томе да од свог сина направи вундеркинда, другог Моцарта.
Мали Бетовен учио је да свира на чембалу, оргуљама, виолини, изучавао је латински језик, радове грчких филозофа и писаца, теорију музике и композицију. Рано је почео да компонује и да зарађује од музике, а пошто његова породица није била имућна, помагао је оцу у капели.
Бетовен и Хајдн – Два непомирљива генија
У двадесетим годинама Бетовен се преселио у један од европских културних центара, Беч, где је одмах почео да похађа часове код Јозефа Хајдна, једног од главних представника класицизма, родоначелника симфоније и гудачког квартета.
Сам Бетовен је својим даљим стваралаштвом обележио својеврсни прелаз између класицизма и романтизма, због чега се не може једнозначно сврстати ни у један, ни у други правац.
Без обзира на таленат ученика и учитеља, њихова сарадња није била успешна, јер њихови карактери нису могли да се сложе. Бетовен је сматрао да му учитељ не посвећује довољно пажње и да не подржава његове идеје, док је Хајдн био уплашен смелим идејама свог ученика.
Хајдну, који је био ведрог карактера и волео да се нашали у својим композицијама, није одговарао Бетовенов вечито мрачан карактер и замишљен поглед.
Након одређеног времена млади композитор је отишао код другог учитеља, вечног Моцартовог супарника Антонија Салијерија.
Пијаниста виртуоз
Бетовен је тада већ важио за пијанисту виртуоза, због чега је писао много музике за тај инструмент. Одушевљавао је слушаоце дотад нечувеном снагом звучања клавира, показујући све његове могућности. Клавир је у његовим рукама звучао као прави оркестар.
Главна тема практично свих Бетовенових композиција је супротстављање човека и судбине, зле коби, силе против које је немогуће борити се. Тај сукоб се први пут појавио у Осмој сонати, која носи поднаслов „Патетична“. У њој се чује оно што историчари уметности називају „темом судбине“ – музички мотив који се лако препознаје у сва три дела композиције.
Ова соната је једно од ремек-дела клавирског репертоара. Лав Толстој је писао о овој сонати у једном од поглавља свог „Детињства“, у којем приповеда о свирању своје мајке.
Пркос према неправедној судбини
Прве знаке глувоће Бетовен је осетио у 29. години. Има много теорија о томе, а међу могућим разлозима наводе се тифус и мале богиње које је музичар прележао у детињству и младости. Постоји и мит о томе да је често зарањао главу у лавор с хладном водом да би дуже био бодар за компоновање и бављење музиком.
Бетовен је о својим здравственим проблемима много писао својим пријатељима и било му је веома тешко да се помири с таквом судбином. Његово стваралаштво је постало борба против те неправде: наставио је да наступа као пијаниста и да компонује.
Био је потпуно предат стварању, мало су га занимали спољни догађаји, општеприхваћене норме понашања, чак и сопствени спољашњи изглед. Често је био немарно одевен, а коса му је штрчала на све стране. Много је прича о томе колико је композитор био осетљив према својој музици. На пример, када је током једног наступа неко почео да говори, Бетовен је престао да свира, слушаоце назвао свињама и напустио концерт.
Како је Бетовен одузео посвету Наполеону
Један политички догађај директно је утицао на једну Бетовенову композицију. У време када је већ био сломљен због глувоће, 1802. године, композитор, главни бечки виртуоз, љубимац аристократске публике, одлучио је да се осами у једном тихом месташцету и да се потпуно преда компоновању. Тамо је почео да пише Трећу симфонију, коју је посветио Наполеону Бонапарти, а то је било записано и на њеној првој страници. Ипак, када се војсковођа прогласио императором, музичар је у гневу поцепао насловну страницу, а симфонија је добила назив „Ероика“.
Иако је Бетовен обрисао име државника из своје композиције, музиколози виде ликове Француза и одраз историјских догађаја у симфонији. Први део је сунчан, херојски, ратоборан – то је портрет Наполеона каквог га је Бетовен видео у одређеном тренутку: као хероја и генија револуције.
Публика је била скептична према том делу, многи су сматрали да предуго траје (време извођења је око 50 минута). Без обзира на то, Трећа симфонија је постала нови правац у историји симфонијске музике и пример који су следили многи композитори, од Хектора Берлиоза до Петра Чајковског.
Проклетство Девете симфоније
Једно од главних Бетовенових дела је Девета симфонија са чувеном „Одом радости“. Композитор је написао 1824. године, мало пре смрти.
И ту, како то често бива у историји уметности, постоји мистика. Управо од Бетовена је почело „проклетство Девете симфоније“. Многи композитори напустили су овај свет, створивиши управо толико дела за оркестар: Антон Брукнер, Алфред Шнитке, Франц Шуберт, Густав Малер, Антоњин Дворжак и други.
Бетовен је Девету симфонију стварао око две године, а размишљао је о њој и много дуже. Све је почело управо од „Оде радости“, коју је написао немачки песник Фридрих Шилер. То је био један од главних текстова младих умова тога доба: „Загрлите се, милиони! Спојите се у радости!“. Композитор је дуго размишљао о томе како да ове стихове заодене у музику и из те идеје родило се велико дело.
Иновативно у овој симфонији је, поред осталог, то што је Бетовен проширио састав извођача – увео је у симфонију хор који изводи „Оду радости“ на крају. Тема борбе човека и судбине овде добија величанствени и коначни облик.
На премијери симфоније, како се причало, публика је плакала и аплаудирала аутору, али он то није одмах схватио. Бетовен је дириговао и стајао је леђима окренут публици у сали. Тада је био већ потпуно глув, тако да га је један од музичара окренуо да би видео свој тријумф.
„Тако судбина куца на врата“
Бетовен је стварао у свим музичким жанровима, од камерних до театралних. Свака његова симфонија је препознатљива и често се изводи на светским сценама. Пета, на пример, почиње мотивом судбине: „Тако судбина куца на врата“, говорио је композитор.
Написао је 32 клавирске сонате, међу којима је и „Месечева соната“, посвећена Ђулијети Гвичарди, у коју је био заљубљен. Соната бр. 21 „Аурора“, једна од најтежих у клавирском репертору, написана је у периоду када је сам Бетовен покушавао да избегава људе и све више и више се окретао призорима природе у којој је проналазио утеху.
Готово свака његова композиција је пример снаге воље и духа, тога како човек може да превлада све изазове које му доноси судбина.
