Мораш бринути о својој кући
„У причама из збирке ’Никуда не идем’ желела сам да тематизујем ту врсту моде која постоји код нас, нарочито међу људима из високе средње класе којима ништа не ваља и који желе да оду из Македоније јер сматрају да их она не заслужује. Ово није хотел, па напустиш собу ако ти се не свиђа кревет или услуга, да парафразирам Ребеку Солнит. Једноставно мораш се мало бринути о својој кући. Људи мисле да су бољи од ове државе и одлазе тамо где верују да је живот много бољи, а заправо не схватају да је проблем можда у њима“, каже Бужаровска.
У разговору за Спутњик она подсећа да су после распада Југославије сви добили своје државе, а са њима и наду да ће све бити боље, али да данас, међутим, на Западном Балкану ствари изгледају другачије.
„Надали смо се да ћемо да урадимо нешто боље, а испало је да стојимо у месту, да стварно никуда не идемо. У мени то ствара инат– не желим да одем из своје државе зато што су неки одлучили да је униште.“
Приче Румене Бужаровске које достижу рекордне тираже, преведене су на простору целе бивше Југославије, али и на немачки, енглески, мађарски, италијански језик. Оне говоре о породици и браку, страху и стиду, одласку и доласку, али и о кретању у месту.
За њу кажу да је ново књижевно име које је освојило Балкан, простор који за њу представља лепо и посебно место.
„Балкан је прелеп и мислим да имамо капацитет да све проблеме превазиђемо. Отуда и мој крик – никуда не идем, нећу да ме неко избаци из моје државе.“
Ваше три збирке приповедака веома су добро прихваћене у Србији, а приче из збирке „Мој муж“ биће постављене као представа у Југословенском драмском позоришту. Да ли вас је то изненадило?
- Мене још увек изненађује то што се у Србији моја проза добро чита. Ево и збирка ’Осмица’ је добро прихваћена. Била сам пријатно затечена када су ми се јавили из Југословенског драмског позоришта и обавестили ме да раде представу по мотивима из мојих прича. Презадовољна сам што се то дешава мојој књизи.
Да ли ћете и ви бити учестовати у раду на представи?
-Не. Када неко други ради драматизацију, када има своју визију, боље је да аутор не учествује. Ни за представу 'Мој муж' која је била постављена у Драмском театру у Скопљу, нисам хтела да се мешам. Исто је било и са драматизацијом приче из збирки 'Мој муж' и 'Никуда не идем' у Словенском народном позоришту у Љубљани. Уживам у изненађењу, у томе да видим како ће то испасти. Чекам информације, исто као и ви.
Приче о страху и стиду
Ваша последња збирка прича „Осмица“ говори о физичкој патњи и осећању стида. Колико је стид и даље саставни део наше свакодневнице, колико може да нас паралише?
-Пишем о страху и стиду које нам друштво и породица намећу. У овој се збирци иначе налазе приче из моје прве збирке ’Жврљотине’ као и из збирке ’Осимица’, али сам овом приликом за српско издање направила један ’best of’ прича из те две збирке. Стид ми је увек био занимљив као начин којим те друштво контролише. То су оне ствари које нам говоре да треба или не треба да радимо, нарочито нама женама и често смо заглављени у затвору који чине та правила. Да, и даље се бавим тим питањем.
Проблематизујете и институцију брака и потчињену улогу жене у њему. Колико је та институција угрожена и шта нам то говори о друштву?
-Брак и породица су микрокосмос друштва. Друштво лакше контролише то што се дешава кроз породицу и кроз брак, јер тако имате две особе које зависе једна од друге и које заједно доносе одлуке. Књижевност је таква – њу чине интимне приче које осликавају друштвени контекст. У противном бисмо писали социологију или историју.
Ово су интимне приче о људима, али то су уједно приче о свету у којем они живе. Шта је то што диктира њихове поступке?
-Опседнута сам патријархатом. То је негативни принцип наше цивилизације и чини ми се да се сада то мења. Толико много жена сада пише, имате бум списатељица не само на Балкану већ и у свету. То је нормално јер је читалачка публика женска и та еманципација публике види се и у књижевности. Пишем и о класним разликама, то се види у причама у ’Осмици’, све су пост транзиционе, у 'Никуда не идем' тематизујем економску миграцију. Све то – патријархат, економско сиромаштво, класне разлике - држи нас у затвору.
Треба реорганизовати књижевни канон
Ликови из ваших књига су толико живи, да ли сте их срели у стварном животу, а тек онда описали?
-Обично узмем неку сцену, нешто што ми је неко рекао, или што сам чула и из тога направим ликове. То су особине неких људи које познајем, а опет поседују и моје емоције. Претпостављам да их зато читаоци доживљавају као су живи.
Зашто сматрате да треба да, како кажете, реорганизујемо књижевни канон?
-Дефинитивно мислим да треба. Времена се мењају, технологија је ушла у свакодневницу и људима књиге не говоре исто што су говориле у прошлости. Мислим да морамо више да читамо савремену књижевност.
Волела сам Достојевског и много сам га читала у прошлости. Сад сам покушала поново да прочитам ’Браћу Карамазове’ и схватила да ми тај текст ништа не говори као девојци, као жени. Мене унутра нема и ја не могу да се идентификујем ни са ким. У овој књизи имамо пет, шест мушкараца који су различити, а ми учимо како да их разумемо. Међутим, требало би да креирамо канон који ће укључити друга искуства, не само мушкарце и њихове проблеме. Мислим да морамо на томе да радимо и тако постанемо бољи људи.
