Успешно сте се регистровали!
Молимо вас, улогујте се путем линка који вам је послат на

Деца Гулага: Хоће ли се жртве, сад већ старци, на крају епопеје, вратити кући (видео)

© Sputnik / Уђи у фото-галеријуИзградња Беломоро-Балтијског канала 1931. године на којој су радили, углавном, затвореници гулага.
Изградња Беломоро-Балтијског канала 1931. године на којој су радили, углавном, затвореници гулага. - Sputnik Србија, 1920, 01.02.2021
Пратите нас
”Ми данас држимо у прогонству децу која ни за шта нису крива”, каже Наталија Солжењицина, супруга руског нобеловца који је први открио свету Гулаг, коментаришући петицију за подршку ”деци Гулага“, коју је потписало више од осамдесет хиљада људи у Русији.

Потписници траже да се донесе закон којим би се по хитном поступку омогућило деци некадашњих жртава репресије да се врате у места из којих су некада њихови родитељи одведени у логоре, а они у дечје домове.

Својевремено је држава њихове родитеље послала у логоре а њих у дечје домове. Никад им нису вратили грађанска права која је 1937. године, Николај Јежов, шеф НКВД-а, један од организатора Великог терора одузео наређењем ”О операцији репресирања жена и деце издајника домовине”. Жене ”издајника” су осуђиване на 5 до 8 година у логору. Њихова деца стара од 1 до 15 година су слана у дечје домове. Према подацима Музеја историје Гулага, на основу тог наређења кажњено је 18 000 жена, а у домове је доспело више од 25 хиљада деце.

После ослобођења бивши логораши нису имали право да живе у великим градовима, могли су да се приближе највише на 100 километара од града. Тешко су добијали и посао. Многи нису имали новца ни да допутују до родних места и остајали су у градовима најближим логорима из којих су изашли, а ако би и успели да стигну у свој град - у њиховом стану је већ живео неко други.

Године 1991. донет је закон ”О рехабилитацији жртава политичке репресије”, према коме се и деци репресираних даје статус пострадалих од репресије. Добили су право да се врате у места где су њихови родитељи живели пре хапшења и тамо добију станове. Касније је у закон унето да и деца која су рођена у логорима, могу да претендују на иста права.

Ипак, са бирократске тачке гледишта, процедура враћања кући је веома компликована. Потребно је набавити читав низ докумената везаних за живот пре логора, па за период у логору, па доказ да је логораш рехабилитован… после тога следи стајање у ред за  бесплатан стан заједно са великим бројем оних који имају то право по разним основама. Тако да голгота некад траје и годинама, током који су они и даље изгнаници.

Термин Гулаг, скраћеница за Државну управу логора, настао је 1919. али је постао познат и коришћен је за све логоре који су тридесетих година ницали као печурке по целом СССР. Зато Солжењицин цео тај систем назива „Архипелаг Гулаг“. Поводи за масовно одвођење људи у логоре били су колективизација и индустријализација који су изазивали велики отпор. Људи нису били спремни да дају последњу краву, или последње зрно пшенице држави, а да своју децу оставе без хлеба. Није им било важно ни то што је та храна потом дељена гладнима, којих је тих година било много. Долазило је и до устанака који су у крви гушени.  Људе су слали у логоре где су коришћени као бесплатна радна снага.

За контрареволуционарну делатност и организацију терористичких напада, за шпијунажу оптуживани су и чланови партије, и руководиоци и полуписмени људи који нису умели ни да понове за шта су оптужени. Пред репресијама су били сви једнаки – од руководилаца до новорођене деце.
© Sputnik / Уђи у фото-галеријуВоркутски поправни затвор, један од главних у систему Гулага
Деца Гулага: Хоће ли се жртве, сад већ старци, на крају епопеје, вратити кући (видео) - Sputnik Србија, 1920, 01.02.2021
Воркутски поправни затвор, један од главних у систему Гулага

Методе васпитања деце били су сурове. Васпитачи су им говорили  да никоме нису потребни, браћа и сестре нису могли бити у истом логору, а кад би их водили у шетњу показивали су на њих прстом – ово су деца непријатеља народа. Деца су пролазила исту тортуру као одрасли. Једино нико у њих није смео да пуца.

Мајке нису имале право да их траже кад би изашле из логора, а нису их ни могле наћи јер су им најчешће мењана имена, како би се затро траг непријатеља државе.

Понекад су огорчена деца, љута на цео свет и на живот, имала жељу да се освете одраслима, постајали би сурови криминалци који се ничега нису бојали. Мали је број оних који су се могли вратити нормалном животу, а то је углавном зависило од васпитача који је могао бити човек, или нечовек.

© Sputnik / Evgenyi Samarin / Уђи у фото-галеријуЕкспонати Државног музеја историје гулага у Москви.
Деца Гулага: Хоће ли се жртве, сад већ старци, на крају епопеје, вратити кући (видео) - Sputnik Србија, 1920, 01.02.2021
Експонати Државног музеја историје гулага у Москви.

Информације о Гулагу су дуго биле државна тајна. Истраживачи су оперисали само претпостављеним бројем жртава. Одељење историје Руске академије наука и уметности формирало је 1989. године специјалну комисију која је прва објавила стварне податке о репресијама у совјетском периоду и оповргла некадашње податке о „милионима и милионима“ жртава репресије. Према тим подацима, у логорима је било највише људи 1950. године, укупно, 2,5 милиона.

После Стаљинове смрти, многи су били амнестирани. Звнично, Гулаг је престао да постоји 1960, али старци, који и данас носи етикету „деца“ и даље траже правду.

Предложени закон би решио управо тај проблем, јер је од 25 000 такве ”деце” данас у животу  само око хиљаду и по. Сутра већ може бити касно.

Све емисије „Мој поглед на Русију“ погледајте ОВДЕ.

Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала