Успешно сте се регистровали!
Молимо вас, улогујте се путем линка који вам је послат на

Како је стварно изгледала размена заробљеника на берлинском „Мосту шпијуна“

CC0 / / Глинике мосту у Берлину
Глинике мосту у Берлину - Sputnik Србија, 1920, 18.02.2021
Пратите нас
Последња размена заробљеника између Совјетског Савеза и Источног блока, с једне стране, и Запада с друге, одиграла се пре 35 година, 11. фебруара 1986. године, на Глинике мосту у Берлину, који је познат и као „Мост шпијуна“. О овом догађају је снимљен и филм, али реална судбина неких људи који су учествовали у тој размени понекад је боља од филма.

Прича о размени постала је позната због учешћа дисидента Натана Шчаранског као главне „звезде“, а остали који су у њој учествовали су махом заборављени, иако је судбина неких од њих много драматичнија од живота и борбе ционисте Шчаранског. Мање је познато да су преговори о размени трајали врло дуго и са прекидима, неколико пута су били на ивици неуспеха, а амбиције Американаца су сезале много даље од Шчаранског. 

Ко је размењен на „Мосту шпијуна“

Совјетска страна, као и Чехословачка и Источна Немачка (ДДР) пребацивали су на Запад Натана Шчаранског, држављанина Чехословачке Јарослава Јаворског и двојицу држављана ДДР: Волфа Георга Фрона и Дитриха Нистроја. Као одговор, колективни Запад је на Глинике мосту предао држављанина СССР-а Јевгенија Земљакова, држављане Чехословачке Карла и Хану Кехер, држављанина Пољске Јежија Качмарека и држављанина ДДР Детлефа Шарфенорта. 

Када је реч о Натану Шчаранском, он је СССР-у осуђен за клевету против социјалистичког система и шпијунажу. Ово последње се односи на близак контакт са америчким новинаром Робертом Тотом, који је идентификован као обавештајни официр и ком је Шчарански предавао одређене документе. Ипак, америчка страна је одбијала да призна Шчаранског за шпијуна, што је пореметило „равнотежу“ у прелиминарним преговорима о размени. На крају су били принуђени да га третирају као засебног оптуженог. У пракси је то изгледало овако: Шчарански је први пуштен из минибуса и сам је пешице прешао преко моста Глинике, а њему у сусрет са западне стране није ишао нико. Остали оптужени су кренули једни према другима 25 минута након што су Американци преузели Шчаранског. 

Американцима није био потребан само Шчарински. Израелцима је било више стало до њега, али се из неког разлога нису усудили да изнесу Москви овај предлог. А и нису имали никог да понуде за размену. У Вашингтону су дотле јако хтели да добију Андреја Сахарова. Ово је изгледало чудно: Сахаров није био осуђен, иако је био у изгнанству, и то је било законски немогуће.

Поред тога, Американце је веома занимала судбина бившег потпуковника ГРУ Анатолија Филатова, ког су врбовали у Алжиру још седамдесетих година прошлог века. Филатов је 1978. године осуђен у Москви на смртну казну, али му је из непознатог разлога ова казна замењена за 15 година затвора. Можда су га од самог почетка сматрали за могућег учесника размене, али Американци су толико јако навијали и тражили од  источнонемачких адвоката посредника да предоче доказе да је Филатов жив. На крају, Москва је одбила да настави да разговара о Филатову, а он је одслужио 15 година у затвору. Већ у време нове Русије, појавио се у америчкој амбасади у Москви и тражио новац који је зарадио за шпијунажу и који је наводно требало да буде на рачуну у Швајцарској. Американци су дуго ово избегавали, а затим су рекли да новца нема. Даља судбина Филатова више није занимљива. 

На списку био и ученик Бжежинског

Да се вратимо на преговоре о размени, који су вођени у неколико градова широм света. На пример, о породици Кехер је преговарано у Њујорку јер су они задржани у Сједињеним Државама. Године 1965. чехословачки обавештајац Карл Кехер, заједно са супругом Ханом, ушао је илегално преко Аустрије у САД као врло млад човек са задатком да се инфилтрира у ЦИА. Одлично је успео у томе. Студирао је на Универзитету Колумбија, а његов ментор је био лично Збигњев Бжежински. Бжежински је изузетно ценио талентованог Чеха, бринуо се о њему на сваки могући начин, помагао у добијању америчког држављанства 1971. године и слању на рад у ЦИА. Тамо је радио као саветник у оделењу СССР-а и Источне Европе у Оперативној дирекцији. Карл Кехер је ухапшен 1984. године по дојави. 

Преговори о осталим оптуженим лицима су вођени углавном на скијалиштима у Аустрији. Берлински адвокат Вогел је био званично овлашћен са источне стране да разговара о свим питањима размене. Назван је „шпијунским посредником“. На западној страни су били његови пријатељи: аустријски адвокати и млади официри МИ6 за Источну Немачку. Посебан проблем, на пример, била је потреба да се брачни пар Кехер испоручи из САД у Немачку како би се олакшао сам технички процес размене. 

Немци — 50-годишњи Нистрој и 41-годишњи Фрон — осуђени су на доживотни затвор у ДДР због покушаја организовања масовног бекства затвореника преко Берлинског зида. Јасно је да то нису могли организовати сами, те су стога били у контакту са британском обавештајном службом. 

А млади Чех Јарослав Јаворски је добио 12 година у Прагу 1981. године, такође због покушаја организовања бекства на Запад, али с њим је компликованија ситуација. Његов отац, познати чехословачки тенисер Јиржи Јаворски, мало пре тога није се вратио у Чехословачку после још једног у низу турнира. После тога, Јарослав је прво безуспешно покушао да легално напусти Чехословачку, а онда купио лажне пасоше за себе и породицу. Укрцали су се на „Оријент експрес“, али на првој граници, њихови пасоши су проваљени. Формално, он није био политички затвореник, већ је приведен по кривичној пријави.

Али код оних које су СССР и земље Источног блока размењивали за ова лица, све је још занимљивије. 

Јевгениј Земљаков (39 година) је радио у совјетском трговинском представништву у Келну и осуђен је на три године затвора због индустријске шпијунаже. Економиста Детлеф Шарфенорт ја најмање од 1969. године радио у разним образовним институцијама у Немачкој, где је врбовао студенте да раде „за опште добро Немачке“, а обећавао им покровитељство приликом пријављивања на посао у Дојче банци или Министарству финансија Немачке. На крају га је пријавио један од његових студената, и сарадник Штазија је осуђен на четири године затвора у Келну. 

Судбина пољског обавештајца

Ипак, од свих њих најзанимљивија је судбина Јежија Качмарека, потпуковника спољне обавештајне службе НР Пољске. Качмарек је био „двојник“, на сленгу пољских обавештајаца човек који се представља као неко други. Звао се заправо Хајнц Петер Арнолд и био је дете Немице Хилдегарде из Помераније, удовице СС официра, и совјетског официра Петра.

И све би било у реду, али совјетски официр је морао да се врати кући. Кад је Померанија предата новој Пољској, изненада је васкрснуо муж Хилдегарде, а кад није хтео да прихвати „руско“ дете, мали Хајнц је завршио у сиротишту. Узела га је пољска породица из Сопота и променила му име у Јануш Халицки. Растао је сматрајући се Пољаком, оженио се, имао двоје деце, радио као званичник у Сопоту. А онда је једног дана кад је требало да извади неке папире сазнао ко је. Покушао је да нађе биолошку мајку преко Црвеног крста кад је на њега обратило пажњу Гдањско оделење Службе за безбедност. Ово је било савршено време за инфилтрацију. Међутим, стварни Јануш Халицки није био погодан за улогу агента. У овој фази је и створен такозвани „двојник“. Млади официр Службе за безбедност из Познања Јан Качмарек одлично је говорио немачки и био је идеалан за улогу физичке замене Јануша Халицког

Качмарек добија документа на име Халицког и иде у Црвени крст који убрзо проналази његову мајку у Вестфалији. Јежи Качмарек (тада још поручник) одмах је отишао за Немачку. Несрећна жена је последњи пут видела своје дете када је имало две године и стога идентификује поручника Качмарека као свог сина. Међутим, изненађујућа је чињеница да је 60-годишња Хилдегарда Арнолд умрла од срчаног удара док се возила кући таксијем након првог сусрета са новопронађеним „сином“. Немачка полиција је мислила да је од стреса. Неочекивана смрт Хилдегарде је могла окончати сву операцију инфилтрације, али Јежи Качмарек је већ у улози Хајнца Петера Арнолда тако искрено туговао да га је брат његове „мајке“, истакнути члан Социјалдемократске парије у Бремену, узео под своје старатељство. 

Качмарек је студирао право док је још био у Пољској (одакле је и дошао у обавештајну службу), одлично је знао немачки правни сленг, и „ујак“ га је запослио у правни сектор СДП-а, а затим у бременском оделењу немачке миграционе службе за рад са пољским емигрантима. И тамо је почео да надгледа читаву пољску емиграцију, укључујући чланове Солидарности. Добио је приступ тајним документима о врбовању емигранта и постао посредник у раду немачке обавештајне службе БНД са Пољацима. Преко Јежија Качмарека пољска Служба за безбедност је лако контролисала везе „Солидарности“ у Поморију са немачким специјалним службама. А Поморје је, пре свега, Гдањск и Гдиња са Лехом Валенским на челу. 

Качмарек као Хајнц Петер Арнолд је добијао повишице у служби, придружио се редовима СДП-а и чак могао да се кандидује за Бундестаг. Био је то симпатичан мушкарац са наочарима, увек добро обучен и пристојан.
Сматрали себе патриотама

Али у Сопоту је живео прави Хајнц Петер Арнолд, то јест, Јануш Халицки који није губио наду да ће пронаћи своју биолошку мајку. Није знао ништа о ономе што се догађао. Једном је случајно, 1984. код заједничких пријатеља срео пар немачких туриста. Реч по реч, показао им је свој родни лист и замолио да нешто сазнају. Туристи су по повратку у Немачку отишли у Црвени крст и добили одговор да је Хилдегарда Арнолд давно умрла, а њен „син“ је био тамо. Изненађени, отишли су у БНД. 

Јежи Качмарек је ухапшен почетком фебруара 1986. године. До тренутка размене, 11. фебруара, он још није био осуђен од стране немачког суда. Пољаци су инсистирали да Јежија Качмарека (већ потпуковника) треба одмах вратити у Варшаву. Можда је био од огромне вредности, јер су сви случајеви емиграната из Солидарности пролазили кроз његове руке. А Немци су у његовој кући пронашли комплетан пакет шпијунске опреме, укључујући и шифроване свеске, које су биле уграђене у хватаљке за крцкање ораха. 

Према једној верзији, Качмарек који је био одговоран за проверу емиграната у Немачкој, могао је организовати „други талас“ инфилтрације. Могао је издавати дозволе за боравак у Немачкој другим запосленима у пољској обавештајној служби, који су се на тај начин инфилтрирали у емигрантске кругове и „Солидарност“. Могуће је да су уз помоћ таквог „другог таласа“ пољске обавештајне службе (можда Чеси) стварале агенте утицаја. Сада је ово ноћна мора у Пољској и Чешкој: постоје сумње да су неки лидери „демократских револуција“ раних ‘90-их година из редова „херојских емиграната“ сами могли бити инфилтрирани агенти са дугорочним плановима. 

Мало пре размене на мосту Глинике, преминуо је стварни Јануш Халицки од срчаног удара. А Јануш Халицки, рођен као Хајнц Петер Арнолд, имао је 38 година и никада се није жалио на срце. 

Јежи Качмарек је чудом преживео све лустрације бивших официра безбедности у Пољској и изградио одличну каријеру у Међународној трговинској комори у Познању, где и данас ради. Даља сестра жене Јануша Халицког, пољско-немачка новинарка Ружа Романец је 2013. године снимила документарни филм „Моја породица и шпијун“. Качмарек је пристао на интервју са њом, а рекао је да је сво учинио искључиво у корист своје домовине. На исти начин Натан Шчарански сматра себе патриотом свог народа. На крају су ова два човека размењена један за другог, упркос фундаментално различитим идеолошким приступима и идејама о патриотизму.

Све вести
0
Прво нова обавештењаПрво стара обавештења
loader
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала