Успешно сте се регистровали!
Молимо вас, улогујте се путем линка који вам је послат на

Кад се на Србе обруше немачко памћење и америчка памет /видео/

CC0 / / Пикадо стрелице са мотивима америчке и немачке заставе
Пикадо стрелице са мотивима америчке и немачке заставе - Sputnik Србија, 1920, 18.04.2021
Пратите нас
„Сачувај нас Боже мувљег памћења и магареће памети!“ Речи митрополита Амфилохија ако и нису биле раније народна пословица, током времена су то постале. На нашим просторима није недостајало ни једног ни другог. У последњој епизоди за прво је задужен немачки, а за друго амерички амбасадор.

Да све буде горе по обојицу, изгледа су таквих улога допали не „због клађења, већ због вађења“. Парадоксално је и што, за разлику од претходника, о њима двојици се на том „личном нивоу“ у Београду са разних страна могу чути само речи хвале.

Немачко памћење и америчка памет

Делује да је Томас Шиб морао „одржати лекцију о геноцидним Србима“ дан након 6. априла, јер се тада, на осамдесету годишњицу бомбардовања Београда „превише посипао пепелом“, изговоривши: „интенција Хитлера и његових егзекутора била је да културно памћење српске нације, једне европске нације, буде збрисано са лица земље!“

Није обичај да се у Србију на службу шаљу дипломате због извињења и оваквих речи. Затим се Ентони Годфри, покушавајући да заштити колегу од реакције јавности, додатно уплео у овај случај, правећи штету са потенцијално – великим последицама.

Ширење концепта „мувљег памћења“ није случајно, може се закључити и како је то део немачке геополитике. У регионалним оквирима, то им помаже да се прича о ратним злочинима и геноциду пребаци са дешавања у два светска рата на дешавања током грађанског рата у Југославији.

Тако се ка историјском забораву гурају стрељања „сто за једног“, логори и монструозно деловање савезника из „ен-де-хазије“. Тако се релативизују оне ужасне поруке које су током деценија долазиле из Берлина, од Молткеовог „пустите да се та багра међусобно покоље“, преко Вилхелмовог употребљавања глагола „истребити“, до нацистичке категорије Untermensch.

У одређеном контексту, уз изградњу нове „историјске конструкције“, Срби ће моћи да се означе за кривце чак и за тадашња дешавања. Великосрпски национализам, хегемонизам, геноцидност која своје корене има још у Његошевом „Горском вијенцу“ и шта смо све могли да чујемо током четврт века, једнаки су узроци несрећа као и Хитлерово лудило.

Улога Немачке у разбијању обе „велике Југославије“ била је кључна, а сада се оваквим приступом одржава фрагментираност простора и постојање што је могућег већег броја државица и државоликих творевина којима је релативно лако споља управљати. Поред дубоких корена антисрпског постављања у немачкој политици, данас је то и погодно средство за остваривање конкретних геополитичких користи.

У ширим оквирима, за Немачку је повезивање „мувљег памћења“ са геноцидом начин да се овај појам редефинише, преиначи и тако постане „примењив“ у значајно већем броју случајева приликом квалификовања одређених ратних злочина. Нису важни бројеви, већ намере. Тако се долази и до приче о „спречавању геноцида на Косову“. Али и другде.

Везиваће се и за „Стаљинов гладомор“ у Украјини, самим тим и за Русију, могуће и кинеске мере против Ујгура, у „политичком саобраћају“ мање или више фреквентне су тезе када се говори о одређеним дешавањима у Турској, Камбоџи, Судану, Мјанмару... Што ће значити да су геноциде спроводили и други, нису то чинили само нацисти над Јеврејима, не може се то спочитавати само Немачкој.

У америчким оценама „балканских дешавања“ најчешће се појам геноцида користио за описивање сребреничког злочина. Агресија на СР Југославију се зато пре свега објашњавала као преемптивно деловање зарад спречавања хуманитарне катастрофе и етничког чишћења.

Кампања коју је водио немачки министар одбране Рудолф Шарпинг, са циљем представљања „геноцидних намера“ српског руководства кроз „операцију Потковица“ или „логора на приштинском стадиону“, била је заснована на голим лажима и као таква у крајњој линији одмогла да се геноцид везује и за „косовски случај“. Уосталом, у једној пресуди немачког суда (Amstegircht Tiergarten 239 Ds 446/99) наводи се како је учешће немачке војске „било објективно противправно, обзиром да је противно међународном праву“. Шарпинг је био свестан нелегалности одлуке од самог старта, покушавао је да учињено амортизује измишљањем разлога. Међутим, оно што је са те „политичке стране“ такође опредељивало амерички став (поред непостојања намера за „истребљењем албанског становништва“), јесте да се тезе о геноцидима користе ређе него што би то Немци желели.

Кад изађу костури из ормара...

За Јевреје је увредљиво да се нацистички злочини над њиховим прецима изједначавају са неким другим, по карактеру другачијим злочинима, да се појам геноцида релативизује. И за неке друге народе, свакако, али је утицај јеврејских лоби – група унутар америчког политичког система пословично највећи.

Поред тога, америчко управљање политичким процесима унутар Немачке управо је утемељено на непрестаном понављању тезе о нацистичким злоделима. Кадгод би Немци да око неке значајније ствари „одиграју самостално“ на међународном плану, искочи неки костур из ормара да их подсети зашто су америчке трупе на њиховој територији и колико своју данашњу позицију Немачка заправо дугује Вашингтону. Данас се о томе говори и у расправама о „Северном току“.

Зато је америчко прихватање тезе о „српској геноцидности“ увек и свуда, па и током Косовског рата „магарећа памет“, односно – тврдоглаво инсистирање на једном те истом курсу који у крајњој линији може направити поприличну штету и америчким интересима.

„Мувље памћење“ у континенталним размерама подрива и позицију САД, без обзира што се данас чини да им то доноси неку конкретну корист када треба предузети акције против Русије, Кине, Турске. Или када треба „дисциплиновати“ Србију. Али то су туђе бриге.

Оно што су српске бриге, јесте да се не могу прихватати ни „мувље памћење“, ни „магарећа памет“. Са једне стране, те тезе се морају упорно разграђивати, демантовати, између осталог и службеним протестима.

Са друге стране, позицију треба јачати тражењем нових савезника. На Западу их, без обзира што тог „атлантистичког монолитног блока“ више нема, изгледа још дуго, дуго не можемо наћи. Иако се разликују око других питања, по односу према Србију, кључни западни актери су сагласни.

Прочитајте и:

Све вести
0
Прво нова обавештењаПрво стара обавештења
loader
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала